Recenzija knjige Besparačke priče: Čuvajmo se poznatih linkova, besplatnih mudrosti i predvidivih događaja!

Datum objave:08.04.2021

Pročitano:840 puta

By:Simona Kanjevac

Lokacija: Beograd

Besparačke priče autora Nenada Barakovića odigravaju se u i oko glavnog protagoniste ‒ Džonija iz Luzergrada.

„Matori, ovo je do jaja! Kad će zbirka?“ – pitanje je koje je među sličnima ostalo u prošlosti! U istoriji pretraživača, postoji ipak, da svedoči o tome da je bilo „gurke“, „podgrevanja“ i interesovanja čitalaca nove knjige koja je 2020. godine ugledala svetlo dana.


Svako ko je pomislio da će se Nenad Baraković Bara zadržati na muzici, novinarstvu i on-line esejistici – nije predvideo logičan sled. Nakon mnogobrojnih kratkih priča koje je objavljivao onlajn, konačno je svoje tekstove pretočio u publikaciju.

Delo Besparačke priče našlo se u ediciji „nePROZAično“ izdavačke kuće „No Rules“ iz Beograda, koja se potrudila da je upakuje u format koji staje u široke džepove teških kaputa i rokerskih jakni ili u moderne rančiće manjih dimenzija, koje sve više i više „šetaju“ devojke na ulicama. Jer masivni rečnici i „stari“ tzv. džepni format, kao suprotnosti koje se najčešće nalaze u svakodnevnom vlasništvu mladih, ipak izuskuju naslednike. Lako prenosiva, ova knjiga sadrži 24 poglavlja na 102 strane, a naslovi su svedeni na 1 reč.

Ukoliko ima onih koji bi po koricama sudili o delu, dominantni zemljani tonovi i dečak sa povredama zadržavaju pažnju. Font samog naslova upućuje na urbane, mada ne tako i imenovane priče. Igra sa senkom iza mladog čoveka koja izaziva misterioznost, bilo bi dobro da je pažljivije montirana u samu pozadinu, jer ona je samo još jedan vizuelni element koji provocira da se stranice „zalistaju“.

Besparačke priče se mogu čitati uvezano tj. „u jednom dahu“, ali takođe i periodično što je najčešće tokom vožnje autobusom, u pauzi između predavanja i na poslu. Svako poglavlje za sebe dovoljno je dinamično i tematski nezavisno. S druge strane, kod probuđenog apetita čita se uvezano, jer vidljivi su i zajednički tokovi, teme, likovi, te se mogu shvatiti jedne kao nastavci ili ogranci drugih.

Bez obzira kome je od aktera namenjeno da bude u fokusu literarnih događaja, autor nam ne nudi samo njihove poglede na svet, već se čini da je podjednaka vrednost ovog dela, u tom pogledu, što se postavlja gomila pitanja nad kojima čitalac i te kako ima da se zamisli. Kada je reč o porukama odštampanim na papirima uvezanih u korice ovog dela, reklo bi se da one jesu svojevrsni poziv na proveru da li ćemo ih prihvatiti ili ne. Odnosno, „dokle smo stigli“ sa preispitivanjem i odgovorima, evlouirali.


ALERT! Treba imati u vidu i da autorov stil u Besparačkim pričama obuhvata manje ili više prikriven sarkazam, provokativnost i eksplicitan humor (ili onaj koji se prepoznaje nakon ponovnog vraćanja na ispisane redove dela).

 


Inače, zovem se Džoni, pišem kolumne i živim u Luzergradu.

Naslovljeno kao „Ziplajn“, početno je poglavlje mesto gde se, bez ikakvog „zavlačenja“ čitalaca, glavni lik odmah predstavlja. Verovatno te zanima šta se dešavalo sa mnom ‒ ubrzo postaje most gde je jasno da se još od prve stranice „prelazi na stvar“. Slede Besparačke priče…

Džoni danima nije izašao iz svoje sobe u Luzergradu. Priča se da se skida. Ne znam sa čega (…) Kada je u tom stanju da je red za „Skidanje“, kakav je naziv drugog poglavlja, ne iznenađuje što Džonija zatičemo da spas traži u mega-marketu, Bogu i Bič Bojsima. ’Wouldn’t it be nice’, tako se zove stvar. Strašna stvar. Da, strašna, ali ostavljam da saznate sa čega se Džoni skida.

Plejlista se proširuje, jer poglavlje „Sunce“ počinje pesmom Disendentsa. E sada, reci ti meni, kako si uspeo da u ovako naslovljenoj priči provučeš Željka Bebeka, Kapetana Kuku i električni trotinet? ‒ pitala bih Barakovića. Mada, ovo poslednje upućuje nas na neki vremenski okvir radnje. Mogla bi da bude smeštena između one godine kada nisi mogao da kupiš ovo eko-dvotočkaško-„hipster“ vozilo i ovih, kada bi ti rata za neki „prdavac“ bila oko 2000 soma, ali invazija njegovih „vozača“ dovoljno jaka da se gospoda po ulici zgražava jer joj je tobože ugrožena sloboda kretanja. I gde je tu Sunce?

I nakon Sunca, dođe „Radio“. Dobro veče, dragi moji, slušate poslednje izdanje jedine rokenrol emisije na našem radiju. Ostanite uz ’Muzički poljubac’, nadrkanim glasom, otrovnim od duvana i beznađa. Da li će radio biti sahranjen ili će Štulić ipak spasiti stvar?

Ako je prethodno imalo asociralo na pitanje Kako je propao roke’n’roll, naredno poglavlje, jeste samo još jedno koje svedoči da Nenad Baraković u svojoj knjizi i te kako zna gde da koristi reference. Ovog puta i na savremene senzacionalističke medijske strategije.

ŠOKANTNO: (…) FOTO/ VIDEO

„(…) ljudima pažnja traje 15 sekundi. Toliko traje Stori na Instagramu“, govorio je Nenad Barakovič u intervjuu za Dnevnik.rs. S obzirom na to da se autor Beskaračkih priča već izjašnjavao o posledicama današnjeg stila života na ljudsku pažnju, rekla bih da se i ovde igrao sa njom, koristeći se pozajmicama iz naslova poznatih čitalačkoj publici. A kakvi će naslovi biti kada Džoni pobedi ‒ saznajemo u priči pod nazivom „Takmičenje“!

Nisi bio na žurkama Filozofskog, ne znaš kako se zove prvi album Pink Flojda, ne znaš kada su bile prve studentske demonstracije u Jugi, ne razumeš dubinu Milanovih tekstova, niti si bio u prvim redovima kada se rušio Sloba. ‒ Zvuče ti poznato ova pitanja? Sećaš se one priče o pozivu autora na proveru koju sam gore spomenula? Ono „dokle smo stigli“? Ti, naravno, i ne znaš ko je bio Zoka? ‒ red je da te sprovede guru kroz priču „Nostalgija“.

„Mrtva“ ‒ kako glasi naziv narednog poglavlja, donosi poznate bubice jedne veze. Bila je lepa kada pizdi. ‒ poziv je za nešto slađe priče. Mada, naslov ne deluje kao nešto takvo?

Koliko u „Paranoji“ pomaže molitva kao što je: Sačuvaj me, Bože, od frigidnih žena, pokvarenih aviona, udara gromova u zgradu, dosadnih ljudi i studenata koji menjaju svet? Ovo poglavlje nosi priču kako se sa paranojom može suočiti. Još jedan recept.

Drsko je imala godina… ‒ znaš naziv pesme? Onda znaš i ime poglavlja. E priča nije takva!

I neće biti prvi put da nasedneš. Ali ćeš se iznenaditi, a prepune su iznenađenja stranice pod temom „Egzorcista“, jer sablasno je boriti se sa demonom iz podruma. Da ne poželi čovek! Ni „Želje“ nisu za svakoga. A kada se ukaže prilika, ipak bi trebalo poželeti onu pravu. Hteli smo lovu, ali sećam se da je Glas pričao o najdubljim željama. Ali potpuno drugačije izgleda kada „Kamerman“ bodri i daje savete pred sam početak snimanja emisiji dok tri lika čekaju da počne njihovo gostovanje. Kada je reč o novinarima i kvazi medijima, ne čudi ni citat: Meni, Braletu i Šonetu je već bilo malo neprijatno. Jer nije prijatno razgovarati o toj temi sa prijateljima, ali o njoj komunicirati sa ovom knjigom ‒ uzbudljivo je. I to je poglavlje koje se nalazi tik uz naredno pod nazivom „Izbori“. Može se pretpostavljati o čemu sve tu čitamo, ali kao što prethodno rekoh, u Besparačkim pričama budemo lako iznenađeni.

Sve što smo znali o Džoniju iz Luzergrada, stavlja se na test u priči pod nazivom „Curriculum Vitae“.

A onda je ušetala jedna „Ana“ i pod istim nazivom obuhvaćeno je 9 priča.

Dobio sam prve honorare od pisanja, bend se uveliko zavrteo na top-listama, klinci su me često pitali za savete i to, ali kod nje nisam imao šanse.

Ako ti se svidi sve o Ani, u poglavljima „Noć“, „Gitara“, „Točkovi“, potom „Bekstvo“, „Kalifornija drim“, te „Panika“, „Šah“ i „Pesak“ shvataš da tek ima da se proživi kroz priče Nenada Barakovića.

I čime uopšte ova knjiga može da se završi?

Delimo se na one koji čitaju preporuke sa korice knjige i one koji čitaju sadržaj ‒ rekla bih da je tako po jednom od kriterijuma za podelu svih onih koji bi „samo da vide“ ‒ i time se služe kao odgovor prodavcima koji se došetaju do njih kako bi bili od pomoći mladom kupcu… E pa, Bara je, priznajem, iako i dalje ne znam da li svesno, obezbedio pečat za obe grupacije. Za pripadnike prvom soju čitalaca, prethodno smo se osvrnuli na sadržaj, a za druge…

Svi koji bi okrenuli poslednju stranicu knjige, primetili bi da su Besparačke priče preporučili Marko Vidojković, Dule Nedeljković, Dušan Vesić i Miki Radojević. Ukoliko znaš ko su ova lica, knjiga Nenada Barakovića je za tebe! Ukoliko te zanima ‒ na dobrom si putu!

Knjiga Nenada Barakovića pisana je savremenim jezikom, a bogata je intertekstualnim i intermedijalnim postupcima, te su prisutne reference na lektiru, muziku, film, medije itd. Koriste se reči, izrazi i teme bliske savremenom čitaocu. Izazivanjem asocijacija kod publike postiže se iluzija predvidivosti. Time se utiče na obrte suprotne od očekivanog toka, što dovodi do iznenađenja, humora i šoka. Nailazimo i na mesta gde pronalazimo obeležja savremene kulture, popularnih sistema vrednosti, svakodnevnih situacija i aktuelnih događaja.

Besparačke priče je delo koje obiluje i najrazličitijim numerama učlanjenim u tekst da doprinesu atmosferi, stanju ili su tu da jednostavno izazovu upitanost, a pojavljuju se kroz celu knjigu. U par navrata deluje kao da je Springstinu dodeljena uloga da vodi kroz tok nekih događaja i učestvuje u pripovedanju kao metazapisu. Svakako, izgleda da bi logičan sled za svakog posvećenog čitaoca i ljubitelja muzike bio i pravljenje „Besparačke priče“ plejliste. Ali oprezno.

Nenad Baraković ostavlja dovoljno praznog prostora da upišemo i lične sadržaje, potom sugeriše ka nastavcima redova da bi nam pripovedač eksplicitno saopštio da nije siguran da li je to tačno, pa čak navodi i na pogrešne staze u zaključivanju. Sve to deluje kao izazov tokom one svojevrsne provere „dokle smo stigli“, čime snažno komunicira sa publikom.

Da li se osloniti na izrečenu pouku ili pravo pitanje? Da li se upustiti u poigravanje poverenjem ili maštom? Imajući u vidu i manir nekoliko redova iz Besparačkih priča, upozorila bih:

Čuvajmo se poznatih linkova, besplatnih mudrosti i predvidivih događaja. ‒ A to je sve što nećemo naći u ovoj knjizi!


vrh strane
Komentari (0)
Pošalji komentar


Ime i prezime

Komentar

Unesite kod iznad :