GUI BORATTO - Emo - techno!

Gui Boratto, talentovani brazilski producent, jedan je od najperspektivnijih umetnika na polju elektronske muzike. Njegov zvuk karakteriše fuzija techno ritmova, prepoznatljivih melodija i bogatih harmonija. Vrtoglavi uspon započeo je prošle godine albumom Chromophobia, izdatim za renomirani Kompakt, a brojni hit-singlovi i remixi našli su mesto u setovima mnogih poznatih DJ-eva. Kombinacijom nenadmašnog sluha, tehničkog umeća i scenske harizme, Gui puni klubove širom sveta, a mi smo imali sreću da ga slušamo u Amsterdamu na Circo Loco žurci povodom Queensdaya, 30. aprila 2008. "Uhvatili" smo ga pre leta za Španiju da nam kaže nešto o sebi, aktuelnim trendovima, budućim planovima ...

 

Teško je reći, to je pomalo techno, pomalo... Zapravo, jedan novinar je pre dve godine opisao moju muziku kao emo-techno i ja se potpuno slažem s njim, pošto je to stvarno melodičan, spor techno.

Od moje troipogodišnje ćerke! :) Naročito za poslednji album Chromophobia, koji je nastajao uglavnom tokom dana, dok je ona učila da hoda. Pošto mi je studio u dnevnoj sobi u kući, svakog jutra sam je gledao kako puzi i igra se... Ona mi je definitivno najveća inspiracija.

Imam, mama me je terala da studiram klavir, a ja sam bio duboko u rock'n'rollu. Gitara je moj prvi i glavni instrument, kao maternji jezik, ali pošto sam želeo da studiram gitaru, morao sam da pohađam i časove klavira uporedo. Sada sam joj zahvalan, jer sam se nekoliko godina kasnije zainteresovao za semplere, sekvencere i sintisajzere, postao veoma blizak sa tonalitetima koje sam naučio kroz časove klasične muzike. A što se gitare tiče, bio sam u Black Sabbath fazonu, to je veoma spor heavy metal... tako da je odgovor – da, sviram gitaru i klavir.

 

Imao sam dva-tri benda sa regularnom postavkom - gitara, bas gitara, bubnjevi. Ali naš bubnjar je otišao na studije medicine, a u to vreme moj brat se vratio iz Francuske u Brazil. Pod njegovim uticajem bubnjara smo zamenili ritam mašinom. Dosadio mi je kliše – regularni, obični rock and roll i počeo sam da slušam bendove kao Cure, New Order, Depeche Mode, Sisters of Mercy… Napustio sam sviranje gitare i promenili smo bend u potpunosti. To je moje prvo iskustvo sa automatizacijom muzike i ujedno okretanje ka elektronici.

 

Rezervisao sam maj i jun da se usredsredim na novi album koji treba da se pojavi u septembru ili oktobru, najkasnije u januaru, zavisi od mog rasporeda. Izaći će za etiketu Kompakt.

 

Muzika je moj vodič, posle nekoliko traka naći ću svoju stazu, svoj put, i za sad ne znam da li će biti slično ili potpuno različito od Chromophobie.  Muzika jednostavno teče, ne sledim nikakvu formulu. Mrzim formule!

 

Smučile su mi se velike kompanije, a uporedo - dok sam radio kao inženjer zvuka, pravio sam i svoj techno, pa sam odlučio da se više fokusiram na sopstvenu muziku i da je pošaljem nekim etiketama, na primer Kompaktu. Jako sam srećan što je to uspelo, jer nisam želeo više da referišem direktoru j.. kompanije. Rešio sam da nastavim sam.

 

Ja sam fan bendova iz 80-ih, Echo and the Bunnymen, Depeche Mode, The Sisters of Mercy, ali volim i Terryja Railyja, Quincey Jonesa… Veliki sam fan Roberta Babicza, poznatog  i kao Rob Acid. On je majstor među producentima i jako volim njegov rad. Više cenim producente nego DJ-eve, ali DJ koga zaista obožavam je Superpitcher. Njegovi setovi su vrlo sentimentalni, pomalo mračni, ali i melodični u isto vreme...On je zaista cool tip. Prvi omiljeni kompozitor mi je Šhopen, a drugi Bethoven, obožavam njegovu strast i boje.

 

 

U Brazilu imamo žurke od ponedeljka do ponedeljka i u tome je poenta. Žurke u Evropi su uglavnom vikendom, a u Brazilu imamo velike prostore, kao i male, opuštene klubove, gde gostuju svi internacionalni DJ-evi... Divno je, ljudi su veoma ljubazni i prijateljski nastrojeni, zato je dole tako ludo.

 

Ja sam zaista duboko u melodijama i harmonijama, ne podnosim j... minimal techno. Mnogi stiču pogrešnu sliku o mojoj muzici, možda zato što sam iz Kompakta koji je techno label. Jedan od njegovih osnivača i vlasnika Wolfgang Voigt, jedan je od pionira minimal techna, moj kralj, koji je počeo da objavljuje muziku ‘91., pre Plastikmena. Kako god, ljudi me zbog Kompakta svrstavaju u kategoriju minimal techno lika, a ja to mrzim! Mislim da je minimal super dosadan, ne mogu da ostanem na podijumu duže od 3 minuta. A trend minimala zaista više nema smisla...

 

Postoji mesto u kojem nikad nisam svirao, a celog života sam u njega zaljubljen – to je Prag, u Češkoj. Obožavam taj grad! Što se mojih gigova tiče, volim Nemačku, Panorama bar u Berlinu je predivan. U Amsterdamu sam nastupao u Klubu 11 u oktobru i bilo je fenomenalno. Jedan od mojih omiljenih klubova je The Edge, u Sao Paolu, koji je izglasan za treći najbolji klub na svetu. Iako me boli… za top liste, za mene to je prvi klub, i većina artista tamo nastupa za džabe, Marko Bailey, Richie Hawtin, Adam Beyer, Michael Mayer... Svi vole da nastupaju tamo jer je atmosfera neverovatna, a klub prima samo 450 ljudi ...

 

Vrlo sam ponosan jer me je kontaktirao jedan od mojih omiljenih producenata svih vremena, sjajan producent s početka 90-ih – Tim Simenon, osnivač Bomb the Bass. On je radio za Bjork, Depeche Mode...Dobio je traku Saint Marka Lanegana iz Queens of Stone Age, ex Screaming Trees, a ja sam uradio remix za njega. Zapravo, to je malo više od remixa, jer sam snimio živu gitaru. Jako sam srećan što mu se sviđa moj rad, pošto sam ja veliki fan njegovog rada. On je Malezijac koji je odrastao u Londonu, a u Amsterdamu je poslednjih 10 godina. Trebalo je da mu se javim dok sam ovde, ali raspored mi je jako gust... To je moje sledeće izdanje - saradnja s njim!