MARKY & STA­MI­NA - Kod nas je sve stvar tre­nut­ka!

Lju­bi­te­lji d’n’b zvu­ka sa pra­vom po­sta­vlja­ju pi­ta­nje za­što je ovaj ža­nr ta­ko ma­lo za­stu­pljen u na­šem ma­ga­zi­nu. Do­la­zak Markyja i Sta­mi­ne u be­o­grad­ski Po­seydon bio je sa­vr­še­na pri­li­ka da is­pra­vi­mo gre­šku. Naj­pre smo po­sma­tra­li ka­ko ova dvo­ji­ca do lu­di­la do­vo­de 1500 lju­di, uve­ri­li se po­no­vo u to da je Markyjev scratch s ra­me­na i ka­rak­te­ri­stič­ni vi­be pra­vi do­kaz da čo­vek za­slu­žu­je po­zi­ci­ju jed­nog od naj­tra­že­ni­jih d’n’b DJ-eva, a za­tim opu­šte­no po­pri­ča­li sa nji­ma o sve­mu što nam je tog mo­men­ta pa­lo na pa­met: o emo­ci­ja­ma, mu­zi­ci, Sr­bi­ji...

 

MARKY: Uvek mi je sme­šno kad se se­tim ko­li­ko sam u stva­ri bio mlad :-) Sve je po­če­lo ka­da sam imao sa­mo de­set go­di­na, u ku­ći smo ima­li sta­ri gra­mo­fon i go­mi­lu bra­zil­ske mu­zi­ke na plo­ča­ma mo­jih ro­di­te­lja. Vre­me­nom sam po­čeo da ih pri­sva­jam, da ih zo­vem svo­jim plo­ča­ma i ta­ko je sve kre­nu­lo. Ka­sni­je je do­šao hip-hop, po­sle nje­ga acid ho­u­se, a pu­štao sam čak i tec­hno. To je tra­ja­lo sve do 1991. ka­da sam do­bio po­sao u pro­dav­ni­ci plo­ča, gde me za­in­te­re­so­vao en­gle­ski zvuk, po­seb­no hard­co­re/bre­ak-be­at sce­na. Svi­de­lo mi se jer je bi­lo dru­ga­či­je od ono­ga što sam do ta­da ra­dio, ta­ko sam ušao u ce­lu stvar. Po­sle je do­šao The Pro­digy sa onom svo­jom ener­gi­jom i sve se pro­me­ni­lo. Pre­ko to­ga sam upo­znao jun­gle i od ta­da je sa­mo - jun­gle, jun­gle, jun­gle, drum’n’bass! Bio je to dug put :-)

 

MARKY: Jed­nom mi je ne­ko re­kao da sam he­roj! Ša­lim se, na­rav­no da ne vi­dim se­be kao he­ro­ja, ali sam po­no­san kad shva­tim da sam otvo­rio vra­ta drum’n’bas­sa i DJ-evi­ma iz dru­gih ze­ma­lja. Po­sle me­ne se po­ja­vio Pa­ti­fe, ta­ko­đe i Pen­du­lum, mom­ci iz Ame­ri­ke i iz ce­log sve­ta. To je na­te­ra­lo pu­bli­ku i en­gle­ske DJ-eve da ma­lo pro­ši­re vi­dik, što je do­bro za sce­nu.

STA­MI­NA: Ne znam… drum’n’bass se čud­no raz­vi­ja, ima ne­ke pe­ri­o­de u ko­ji­ma ne­ko ura­di ne­što sa mu­zi­kom i po­sle to­ga svi ra­de ne­što slič­no. On­da do­đe ne­što no­vo i svi pre­đu na to. Pre ne­go što je sti­gao bra­zil­ski zvuk, mu­zi­ka je bi­la mrač­ni­ja i vi­še u jump-up fa­zo­nu, kao Bad Com­pany. Sa Markyjem je sti­glo olak­ša­nje, mek­ši zvuk, sa vi­še vo­ka­la i emo­ci­ja, što je pri­vu­klo ve­li­ki broj no­vih lju­di na žur­ke. Taj bra­zil­ski ta­las kao da još uvek tra­je, ali već se na­zi­ru no­vi prav­ci u ko­ji­ma mu­zi­ka mo­že da se raz­vi­ja.

 

MARKY: Dok je bio u pro­ce­su pra­vlje­nja, znao sam da će mu­zi­ka bi­ti kva­li­tet­na, ali ni­sam oče­ki­vao da će se lju­di­ma baš to­li­ko svi­de­ti. Al­bum je za­ni­mljiv i, što je va­žni­je, mi­slim da je iza­šao u pra­vom tre­nut­ku. Taj uspeh mi mno­go zna­či, jer me sa­mo te­ra da ula­žem svoj mak­si­mum u sva­ko sle­de­će iz­da­nje. Pre go­di­nu da­na sam do­bio si­na, ta­ko da sva­ki slo­bod­ni tre­nu­tak pro­vo­dim s njim, ali imam ne­ke ide­je u gla­vi već du­že vre­me i ve­ru­jem da ću usko­ro po­no­vo u stu­dio. Već sam pri­čao sa Mar­cu­som In­ta­le­xom i Smithyjem iz To­tal Sci­en­cea, zna­mo šta će­mo da ra­di­mo.

 

STA­MI­NA: Ha, ha, naj­sme­šni­je od sve­ga je to što ja u stva­ri ni­kad ni­sam bio u Bar­se­lo­ni! Ce­la pri­ča oko pe­sme je­ste da po­ne­kad ka­da sam u stu­di­ju mu­zi­ka to­li­ko uti­če na me­ne, to­li­ko uđem u vi­be, da se jed­no­stav­no ose­ćam kao da sam ne­gde dru­gde. Ta­ko je ro­đe­na Bar­ce­lo­na.

 

STA­MI­NA: Upra­vo sa Markyjem! Od­lič­no se raz­u­me­mo za vre­me na­stu­pa, jer u sva­kom tre­nut­ku znam šta će da ura­di. Što se ti­če DJ tren­da, ne­mam ni­šta pro­tiv ve­li­kog bro­ja lju­di na sce­ni. Kva­li­tet se uvek iz­dvo­ji iz pro­se­ka.

Ka­ko or­ga­ni­zu­je­te na­stup? Da li se pre do­go­vo­ri­te oko sve­ga, ko­li­ko ve­žba­te?

MARKY: Uop­šte ne ve­žba­mo! Ne ži­vi­mo u istom gra­du, ta­ko da ne­ma vre­me­na za to. Ja jed­no­stav­no va­dim plo­če iz ko­fe­ra, a on (Sta­mi­na) ri­me iz gla­ve. Ako ne­što is­pad­ne do­bro, po­ne­kad to po­no­vi­mo, i to je to! Sve je u tre­nut­ku, šta se de­si – de­si se!

Ka­ko do­ži­vlja­va­te Sr­bi­ju?

MARKY: Svi­đa mi se što su lju­di ne­po­sred­ni, svi se iskre­no za­ba­vlja­ju uz mu­zi­ku. Vo­lim ka­da su lju­di is­kre­ni, jer ta­da da­jem sve od se­be da ih ne raz­o­ča­ram. Ovo mi je če­tvr­ti put da do­la­zim ov­de. Uvek bu­de od­lič­na žur­ka i uvek se sjaj­no pro­ve­dem.

STA­MI­NA: Sva­ki put ka­da sam bio ov­de bi­lo mi je ne­ve­ro­vat­no, čak bih svr­stao EXIT me­đu ne­ko­li­ko partyja ko­ji su mi osta­li u se­ća­nju. Za me­ne je EXIT, zbog du­ha ko­ji po­se­du­je, je­dan od naj­bo­ljih fe­sti­va­la na ko­ji­ma sam bio. Lju­di su ne­ve­ro­vat­ni, lo­ka­ci­ja je jos lu­đa, svi su mno­go sreć­ni što su tu. Ve­ru­jem da ću i po­red svih oba­ve­za i pu­to­va­nja na­ći vre­me­na da do­đem kad god me po­zo­ve­te.

Fotografisao Bojan Vasiljević