Motor kineski, funk japanski i ja po srpski

 

 

 

 

Pre nekih nedelju dana, dobijem na koršćenje motor (otišao Mario na more pa mi ostavio motor da koristim).

Mali skuter prdavac, žuto-crni.

A niko me ne pita - Jel' znaš da voziš? - valjda se podrazumeva da znam, i ja se isto tako poneo, kao da znam.

Seo na motor, gurnuo ključ, i ne umem da ga upalim, ne razmišljam o tome što nemam kacigu, što motor nema tablicu tj. neregistrovan, što nemam ni psp, a kamoli dozvolu, ja vozim bajs! Motor - auto - kamion - avion - neeeee!

 

A cela moja familija je na neki način razočarana u mene jer ne vozim, a pogotovo motore! Pitate se zašto?

Deda Ii njegov brat blizanac su osvojili 2. mesto na prvom svetskom takmičenju u motorima sa onom prikolicom ili kako se već zove.

Moj otac je jedan od najpoznatijih motorista stare Yuge, imao svoj rejsing tim, vozio po celom svetu takmičenja, budžio i sređivao motore.

Jedan dan je seo na Harlija i otišao na put, nikada se nije vratio, nije umro, valjda, samo se i dalje vozi po svetu.

Brat od ujaka Moca, ujak, stric… svi su profi vozači, trkači ili taksisti. A mene boli kurac ceo zivot za prevoz, dokle god ima ko da me vozi  super, ako nema - ima taxi, ako nema para - tu je šverc u busu ili pjehe.

Ali imam već 3 banke, sramota da ne vozim, sve mi više treba. Gde god apliciram za posao, bode me u oči ono veliko B.

 

I sedim na motoru, pokušavam da ukapiram gde se pali, vidim neko logično dugme ali neće, sedim i razmišljam, sedim na njemu sa osećajem kao da nikada nisam ni slilazio sa njega, ali ne znam da ga upalim.

Okrećem Mocu - Bato, de se pali ovo čudo, skuter mali? Kaže - Digni ćopavu, stisni levu, i pritisni dugme! I razmišljam brzo, šta je ćopava, šta leva, a  dugme vidim -  aha, ćopava je nogica na kojoj stoji, leva je kočnica na levoj strani i dugme je dugme. Dok je na vezi čuje se rad motora, kažem  - Hvala -  prekidam vezu i krećem.

Odmah na ulicu, nisam normalan, ali boli me kurac, imam neki osećaj da znam.

I stvano znam, ide mi, malo tu po Zemunu se vozikam. Ne ide mi baš ulazak u krivinu, nešto tu ide drugačije, ali kao shvatiću.

Kreće šmeker na motoru od Zemuna do Kališa, shvatam da nema benzina i da je na rezervi. Nemam pojma gde se sipa, valjda negde oko sedišta. Idem do pumpe, jedva pronalazim pumpu koja radi, ko za kurac, nešto mi ljudi trube u saobracaju iz suprotnog pravca, ne kapiram zašto.

 

Dolazim na pumpu i molim čoveka da me uputi, koji beznin, koliko staje, koliko para .Obuči me čovek, sipam i brzo palim dalje. Idem na Kališ počece  koncert Osaka Monaural (japanski funk band).

 

I na ulasku pored zoo vrta shvatim što mi ljubi trube, zalepim se za rampu, nisam je video, nisam upalio svetlo.

Kreten, ali ok, imam više sreće nego pameti. Odem na koncert sam, provedem se do jaja, prijatelji i neprijatelji svuda oko mene, sjajno se zezam, igram sa Ivon Jafali, kao u funky ili soul spotovima, koreografija ispadne, jer me Ivon prati u sekundi, i ja se trudim nju da pratim. Ivon se inače nekada davno takmičila na prvom i poslednjem takmičenju u dance-u u Bg, i setimo se oboje da tako nismo igrali od James Brown-a na sajmu.

Japanci potpuno ludi i sjajni.

Za Osaku sam čuo od Nahtigalke, pustila mi klip sa youtuba pre godinu dana, odlepio sam kako su dobri, i kad sam čuo da su na Belefu, odlepio sam od sreće. Kome god sam rekao da idem na japanski funk, čudno su me gledali.

 

Pogotovo što su tu noć puštali na Adi Harry ‘n’ Jane, sa kojima se družim preko dana. Oni su me shvatili zašto nisam došao na njihovu žurku i nisu se ljutili.

 

Japanci obučeni u bež stare paradne vojne uniforme, sviraju standarde, savršeno japanski, a crni zvuk izlazi iz njih. Pojavljuje se na bini i pevač. Pravi čudne grimase, liči mi na nekoga. I progovara, i kad je progovorio, shvatim. Duh James Brown-a je ušao u njegovo telo kad je izašao iz Kralja Soula. Ali uopšte ne preterujem…

 

Posle koncerta after party u Letnjem Bitefu, uvedu me školski drugari koji rade tehniku, Šaki i Mandarina. Tamo domaći bend, sakupljenih sjajnih muzičara, nemaju ime.

I džemuju ljudi na funk i soul teme. Letnji Bitef pun ko oko.

 

Odjednom oko mene sve Japaci sa osmehom od uva do uva, slušaju domaće muzičare raskolačenih očiju. Gitarsta uzima svoju gitaru, saksofonista svoje oružje, i trk na binu da džemuju. Naši muzičari oduševljeni opuštenosti Japanaca, prihvataju ih kao svoje. I kreće ludilooooo. Još dugo sam đuskao na Kališu uz neverovatne solaže…

 

Ima jedan zanimljiv detalj na kraju koncerta Osake. Srećem Žilijena (prodavac naočara) digne me čovek od sreće u vis, padnu mi sa te visine naočare, i slomi se ram na jednom mestu, ispadne staklo, tražim staklo po šljaci teniskog terena, nađem ga, Žile kaže - kad su ti naochare socijala. - Popizdim, ne zbog  rečenice, ne zbog loma naočara, nego sam brate ćcorav opasno, vidim samo na pola metra i to je to. A ide dalje zezanje, motorom sam jeboteee. I ništa, tražim žvaku, nađem i žvaćem. Kad sam sažvakao, zalepim naočare žvakom, e sad sam socijala.

 

Sve sa žvakom posle after partija sednem na motor do trafike koja radi, kupim super lepak (hvala ti bože za super lepak) i odoh kući, shvatim da nemam klljučeve, jebote šta će još da se dogodi?

Ok, otvoren prozor, šaloni zatvoreni. Obijem svoj stan, tj šalon. Uđem kroz prozor i legnem obučen na krevet.  Zaspim od muke, a malo i od piva.

 

Budim se sa upalom mišića od đuskanja, sedam na motor i idem po svoje ključeve i cicu u Zemun.

I na skretanju nekom pod pravim uglom, setim se da ne kapiram krivine u brzini, nešto bežim, evo je rupa i opaa, padaaaam, shvatam da ću sigurno pasti na svoje ”lepo” lice, puštam motor, padam na bok (i dalje mi je kuk modar, ljubičasto zelen i boli na dodir). Ustajem, uzimam motor, dodajem gas i vozim dalje. Kaže  ponosni Bata Moca - Krv nije voda, odmah ustao i nastavio da vozi.

I tako ti se ja prevozim po gradu, vamo-tamo, prevozim-dovozim, zaobilazim, bežim od milicije, jer nemam ništa što treba, dok me pandur na motoru nije navatao i jako mi se smejao u lice dok mi je pisao kaznu…

I sad mi se više ne vozi.