Drugi popušaj za Niš

Kao Gonzo - "doktor za novinarstvo", pišem sveeeee što mi padne na pamet, pa se ti sad
usudi da me pročitaš i razumeš...:)

 

E, tek sad nisam siguran da li mogu da pišem, a definitivno spavanja nema. Na satu kompa 11:55, na televiziji Metropolis neki new rock, prija. Klinac iz komšiluka u zikri pušta narodnjake. Jedan dan pušta trance, jedan dan hip-hip, pa onda Južni vetar, pa Acu Lukasa, pa techno, sad mi se čini da je onaj FACA DZUKAC!

Kamičak kao spava, ali joj mozak radi kao meni, dosta sam se lagao da spavam. Kad ne mogu, i neću i ne želim! Lep je dan, sad sam išao do prodavnice da kupim voćni jogurt, obični jogurt, banane i čokoladne bananice i - da, puno pudingaaaaa. To je ono što nam treba posle drugog pokušaja za Niš. I baš lep dan, pogledao sam veš, još je vlažan; izneo sam iz mašine i vlažno, čisto ćebe sa animal printom kravice da se suši, Simpatični deka iz komšiluka maše i smeši mi se. Retko pozitivan i normalan penzioner u Beogradu. Ulepša mi dan svojim šaljivim opaskama tipa: ”Opet na teren?”, “Da li ti ikada odmaraš?”,”Lep dan želim!”, “Čujem da putujesh? Kako je u Bosni?” ili "Gospođa na posao ide, a ti si sad domaćica, je l'?”, ”Daj, čoveče, odmori malo, stalno negde žuriš!”. Pri tom sve to on dobacuje sa osmehom, dok sedi u dvorištu, na stolici, nogu podignutih na drugu stolicu. I izgleda kao da gustira život i da je negde, zapravo, zadovoljan.

Ali sa prozora iz zamračene sobe malih dvorišnih kućica čuje se muzika, i to ona koja mi sad nikako ne prija. Jeste, prepoznajem, Acu Lukasa pušta. Mnogo dečko pati…

Kaže Kamičak da je sinoć bio na vratima klinac komšija, ono kad sam ja mislio da sam krenuo za Niš. Pojavio se dečko koji pušta raznu muziku sa rečenicom: ”Molim te, ja sam na lečenju od heroina u Drajzerovoj, ne smem ni minut da ostanem sam, mooolim te, nađi mi jedan joint, ne mogu da zaspim!” Šalje mi Kamičak tu poruku, ja kod školskog i dalje. Odlaže se put, pre nego smo seli u auto. Potop u Niš II put, déjà vu.

Kažem joj: ”Ma, jok, reci da nemaš i da se Karlo zgranuo “gistro” na ideju o drogama.”

A ona kaže naivno: ”Ali, Karlo, on se sav trese, daj da mu nađemo jedan mali joint, molim te, rekla sam da ću da te pronađem i da ćeš ti da nađeš.” Sažalila se na njega, pa je još u tom istom šoku pozvala svoju majku oftamologa da pita šta da radi, a majka (Dr Ljilja) joj kaže: ”Pa ako imate i misliš da će mu biti bolje, ti mu daj". Ja mislim - i to joj kažem - da je tek ta ideja loša, a i da imam - odakle mi? Hhahhahhaha.

Mrzim pajdere, to jest ovisniike o heroinu. Kakav loš karakter mora da imaš, odnosno da uopšte nemaš karakter da ti se osladi heroin? Koliko mora da si depresivan i emotivno sjeban da bi ti se najprljavija droga svidela toliko da se navučeš i onda prosiš joint od ljudi koje i ne poznaješ zapravo? Mrzim pajdere u krizi, a i “sređene", tek tad bi ih mučio, jako bi ih mučio, ali mi se gade, pa ne mogu. Muči se malo sam - jebi ga, mora sad, jačaj karakter, a ja ću ti pomoći na taj način što ću da te oteram u kurac sledeći put kad mi budeš tražio džidžu. 'Ajde, marš, pičko mala!

Toliko o heroinu! I dosta je mesta i zauzeo u ovoj priči.

 

Da se razumemo, naravno da nisam straight i naravno da je moja luda znateželja kroz život htela sve da proba, dobro, skoro sve… Ali sam poznat i po tome da sam "medicinska sestra", toliko volim sebe da se jako pazim. Sve što stavim u sebe prethodno jako dobro istražim, od čega je, koji je rad, koliko se uzima, šta donosi sa sobom loše, šta “dobro”… Tako sam se uvek ponašao, i nema zavisnosti i pripadanosti niti ozbiljnih problema kakve sebi ljudi znaju da naprave i da drugi pate zbog njih. To sebi nikad nisam smeo da dozvolim, jer znam s čim se igram i bitna stavka mi je da se igram ja sa njom, ne ona sa mnom. Kad se droga igra sa tobom, ti si ovca!

Čak su i dr Hofman i LSD guru dr Timoti Francis Liri to praktikovali. Dobar i iskusan vođa Liri napravio je preko 300 LSD seansi… Posle toga, mislim da je bio uhapšen. Čitao sam skoro njegov intervju u Playboyu, kao neki retro intervju iz 60-ih, i svašta sam još doznao o Liriju. Doktor neuropshijatrije, koji je istraživao ljudski mozak, smatrao je da će najbolji način da ga spozna biti uz pomoć LSD-ja, onda ga je toliko istažio, mislim na mozak i sam LSD, da je postao guru. Otvarao je ljudima nove vidike. Budio im na pravilan način čula sluha, vida, dodira, spoznaju vođenja ljubavi… Otvarao prašnjava i zaboravljena "vrata" po mozgu, a dao Bog ima ih mnogo, samo nekako u ovom suludom životu ispreskačemo delove, mnoga vrata i ne vidimo. 

 

Tako se, eto, ta čudna kombinacija molekula desila i dr Albertu Hofmanu i otkrijo je ključ.

Zašto ga zovem "ključ"? Kad sam čitao Nostradamusa, na početku knjige kaže nešto tipa: ”Samo onaj ko ima ključ može da prepozna i shvati, bla, bla...”. A u fimu o istom doktoru, to jest proroku iliti vizionaru, postoji scena kad planiraju da ga uhapse ili već šta zbog veštičarenja, a njegovi saradnici govore: ”Ne treba sad prekidati, uzeo je ključ, može biti pogubno!"

 

Nostradamus u kadru izgleda kao da je na pet acida - mada to nikad nisam stvarno video, ali kapiram da je tako - lud, otiš'o u kurac skroz, nije na zemlji. I u tom trenutku mu kroz glavu u flashevima prolazi ceo Drugi svetski rat, sa sve Hitlerovim govorom, prevarom o sletanju na Mesec i ostalim sranjima koje su nas zadesila. Trese se, napadi grčenja, mokar od znoja i napornih slika koje nam donosi budućnost.

 

Slična scena postoji u filmu "Peti element", kad Mila Jovović spozna sve ono što je video i Nostradamus u prošlosti. Ona sve to upozna kao istoriju u budućnosti i zamalo ne umre od tuge zbog saznanja kako ljudi sami uništavaju i sebe i planetu Zemlju. Ona tako reaguje u budućnosti o nečemu što se desilo u prošlosti, a kako je tek bilo njemu koji je sve to predvideo?

 

 

Zajeban je bio spoj tih molekula koje je sebi spravio dr Nostradamus, Dr Hofman nije uspeo skroz da skine recept. A možda nije ni hteo skroz, pa i ovo je za neke mozgove previše. Pa bilo bi ludaka sa natpisima za "smak sveta" na svakom ćošku. I kapiram da bi svi imali istu godinu kao znak: 2012-u.

Ta godina nešto zajebano nosi... Videćemo, nije daleko, još par godina je ostalo…

Svako od nas zna sa intuiciju, odnosno osećaj da će se nešto dogoditi. Jednostavno imaš taj osećaj! E, sad, zamisli da još svojim mozgom toliko vladaš da mozeš da kontrolišeš i slušaš čula, to jest osećaje i - eto predskazanja! A slučajnosti, kao što znamo, odavno ne postoje. Nego neki scenario, a?

Mora da je scenario, jer jebeni Nostradmus nije mogao dva veka unapred da predvidi samo dobrom intuicijom.

Sve je izgleda zapisano, pa čak i ovo što sad pišem, i zato se i ne samocenzurišem i ne zaustavljam, jer jednostavno to mora biti napisano. A videćemo zašto je bilo bitno. Negde u budućnosti. Možda će nekome značiti...

 

Nismo otišli na već jednom odloženi gig u Niš. Isti razlog odlaganja - nevreme, samo sad nismo ni krenuli, ni ušli u auto; srećom, ostali smo kod školskog, spontano nastala žurka za šestoro. I evo slatkih posledica koje se osipaju slovima meni po ekranu, a tebi, možda, po odštampanom papiru. Ali nismo tužni, zar ne? Bilo nam super, pri tom večeras idemo za Negotin na gig. Sjajno, jedva čekam!

E - vidi, na satu je 12:29.

Još 7 sati i krećemo na put.

Idem sad da pojedem puding i onda da se družim sa vodom, da je doživim.