Pravoslavni Kelti aktivniji nego ikada

 

Nakon pet studijskih albuma i višegodišnje uspešne karijere, kada iz sadašnjeg ugla sagledaš sve proživljeno i preživljeno, na šta pomisliš?

 

Prvo pomislim: ''Kad pre prođe petnaest godina?'', a onda polako počinjem da se prisećam svega i svačega što se tokom tih petnaest godina izdešavalo. Neretko pomislim na neke ljude koji su prošli kroz ovaj bend i posle svega svaki put zahvalim Bogu što nam je dao mogućnost da se na ovaj način iskažemo. Ne samo kao muzičari, ne samo kao neki likovi koji su na ovaj ili onaj način bivstvovali na sceni i dali svoj doprinos da ta scena bude što šarolikija i optimističnija, već i, pre svega, kao ljudi. U stvari, da nije bilo ovog benda, koji nam je u ''onim'' godinama bio svojevrsni azil i metafizičko mesto unutar koga smo obitavali i štitili jedni druge i sami sebe od svega lošeg ''spolja'', ko zna šta bi sa svima nama pojedinačno bilo. Sigurno ne bismo bili ovakvi kakvi jesmo danas. Ako smo uspeli da to što je nama značio ''Orthodox Celts'', bilo kao pojam, bilo kao deo nas, prenesemo u potpunosti ili parcijalno i na nekog drugog, da tome nekom bar malo ulepšamo život i učinimo ga optimističnijim, onda je naša misija uspela i više nego što se bilo ko nadao na početku.

 
Koji bi od njih pet (albuma) izdvojio i po čemu?

 

Koliko god sad to zvučalo plastično i šablonski, činjenica je da ja kao autor ili koautor većine stvari vezanih za Kelte ne mogu da budem potpuno objektivan. I to iz više razloga, ali dva najvažnija su sledeća: sve i da mogu da budem objektivan, svaki od tih albuma treba sagledavati kroz jednu potpuniju prizmu u kojoj bi bili uzeti u obzir i mesto i vreme realizacije albuma, kao i prilike u kojima je nastajao. A drugo, čini mi se i važnije, svaki od tih pet albuma, govoreći o onom autorskom delu,  apsolutno je slika onoga što smo mi kao bend ili ja kao autor većine tekstova preživljavao i nosio u sebi u datom trenutku. Velika većina ljudi nema priliku i šansu da iz sebe izbaci svoja osećanja. Ja sam i na tome zahvalan. I svaka pesma ima notu ličnog. Neko je to prepoznao, neko nije, ali meni bi tu bila najvažnija iskrenost sa kojom smo mi pristupali celoj stvari. I to bez ikakvih kompromisa.

 
A moment like the longest day je nešto što se, čini mi se, izdvaja od svega što ste ikada uradili. Kako je nastao taj album i ko je najviše doprineo da on bude onako sofisticiran i uzvišen?

 

Vidiš, mnogi kažu da je i mračniji od ostalih. No, dobro, to su lični utisci. Ja to ne bih okarakterisao kao nešto mračno, već kao nešto duboko, lično, nešto što smo očigledno svi zajedno osećali, samo svako na svoj način. Jedino je boja tih osećanja bila u tamnijim i zagasitim tonovima. Naišao je kao otrežnjenje u trenucima kada je splašnjavao realni ili nerealni, ali, svakako, preterani optimizam, na čijim krilima je lebdeo Green Roses. Može se reći da su se u nama u to vreme dešavali i prilično veliki lomovi i rezovi na privatnom planu, naročito na Aninom i mom, i to se zasigurno odrazilo i u muzičkom smislu. Ali, to su bili događaji koji su jednostavno morali da se dese i nama nije ništa drugo preostalo do da se sa njima nosimo dostojanstveno koliko možemo i da svima o koje smo se ikada ogrešili, pa makar to bilo i prema sebi samom, oprostimo. Zato možda i ima tu notu koju ti definišeš kao uzvišenost. Mi smo se samo iskazali na jedan neuobičajeniji način. Znaš, pomalo u skladu sa onom pesmom grupe Rainbow sa albuma Rising, a koja se zove Light In Black.

 
Svirali ste na prošlogodišnjem Exit festivalu. Utisci koje nosiš...?

 

 
CD ostvarenje One, two, 5,  objavio je Automatic Records. Da li je kampanja urodila plodom i kakvi su efekti objavljivanja za "veliku" etiketu?

 

Prvo mi se javlja kontra-pitanje koje glasi: šta je to "velika etiketa"? Ne može se reći da je izdavačka kuća koja ti samo objavi album, a posle toga prstom ne mrdne da taj album i pogura na tržištu i stane iza njega obavila svoj posao. Ali, takve su prilike u našoj zemlji. Meni je tu žao ''malih'' bendova koji svoj entuzijazam troše na obijanje pragova takozvanih ''velikih'' kuća, rasipaju i energiju i talenat, pa maltene još i plate, u prenosnom ili, čak, bukvalnom smislu, da im se objavi album. Naša pozicija je takva da izdanjem praktično samo pokazujete da ste živi, da radite i da ćete svirati i u narednom periodu. Mene je mnogo, ali zaista mnogo ljudi pitalo kada ćemo izdati novi album, ne znajući uopšte da je ovaj objavljen, što opet znači da prava kampanja tek sledi. E, pa, vreme je izgleda da uzmemo opet stvari u svoje ruke i da ga ispromovišemo i odsviramo najbolje što umemo. A, ne sumnjajte da kompromisa nikada kod nas biti neće. Idemo opet "do koske". A One, two, 5 je čak i mnogo ličniji od svih prethodnih, što se mene tiče. To znaju oni pravi fanovi koji čitaju tekstove i saživljavaju se sa pesmama. Uostalom, proverite i sami.

 
Svirate li po Srbiji? Hoće li publika moći negde da vas vidi uživo?

Prošla godina, naročito njena druga polovina, protekla je u smanjenom broju svirki, prvenstveno iz ličnih, zdravstvenih razloga. Zato ćemo se za sve naše fanove, ali i one koji to nisu a žele da nas čuju uživo, potruditi da u toku naredne godine, ili sezone ako više volite, sviramo što više, naročito u mestima gde dugo ili nikada nismo svirali. Verujem da će toga biti dosta.

Da li ste razmišljali da uradite muziku za neku pozorišnu predstavu ili film? Da li je bilo takvih ponuda?

 

Takvih ponuda je bilo. Bilo je i nekih ličnih angažovanja na tom planu, ali nikada nije došlo do potpune realizacije. Evo, na primer, da je sve funkcionisalo kako treba, pesma Sindidun bila bi vodeća pesma na soundtracku za jedan film koji nikada nije snimljen, ne sećam se kako mu je glasio radni naslov, ali se sećam da je scenario bio ultra zanimljiv i da je čak trebalo i da glumimo neke od uloga. No, nikad ne reci nikad!

 
Vaši planovi u 2008-oj?

 

Potrudićemo se da sviramo što više na najrazličitijim mogućim mestima, da snimimo nakoliko spotova i, pre svega, da uživamo u našoj muzici koliko god možemo. Do poslednje kapi znoja!