Johnny Rackowitch: Klasik u digitalizovanoj borbi!!!

Pošto je Džoni u umetnosti sebi dozvoljavao previše slobode, bio je potreban neko da mu tu slobodu ograniči, pa sam ja, Nenad Racković, po osnovnoj profesiji glumac, odnosno čovek sa hiljadu lica, odlučio da mi uloga bude još malo izlazaka u noćni život beogradskog clubbinga.

 

Avangardno u mojoj umetnosti je snalaženje u haosu od života u nama i oko nas. Ja sam umetnik koji se ipak snašao s beogradskom manufakturom “štapa i kanapa” i koji nema nikakvu cyber, odnosno kompjutersku pomoć. Gazde klubova imaju foru: “Ajmo svi na neproizvodno trošenje”, što bi značilo da ništa novo ne proizvode u smislu muzičke produkcije. Nema više vere u novu ideju. Al’, ‘ajde kao da se svi istrošimo. A suština Džonijeve umetnosti je čist standard. Ukoliko je Džoni ispoštovan i postavljen tamo gde gazda kaže, vi dobijate događaj plus. Dobijate extra energiju.

 

Već početkom devedesetih, uleteo sam u fazon What time is love, što znači da sam se žešće primio na KLF. Gledajući sa muzičke strane, to je tada za mene bila obična pop muzika. Ali imalo je nešto od punka, ne punk-rock kao muzika, ne samo gitare i urlanje, mada je i to bilo veoma fino mixovano sa tranceom, ako već govorimo o copy right liberation frontu, nego onaj punk kao sav u srcu, kao pirsing na jeziku. Paralelno sa tim desilo mi se da otkrijem celonoćni talk show o progresivnoj muzici, pošto sam radio kao DJ i voditelj emisije Ritam srca i ponoćnog show programa Narkomafija, koja je kasnije postala i Nekromafija. Paralelno sa tom mojom medijskom pričom ide upoznavanje sa etiketom Underground Resistance, sa detroitskom scenom, koja je inače čuvena rock’n’roll scena. Detroit je dao MC 5, Iggyja Popa, Alicea Coopera, Ramones. 

Nakon upoznavanja sa Underground Resistanceom, u domenu elektronske muzike, inspirisan kompjuterskim glisandima, nekom čudnom vrstom elektronske nostalgije za nečim što nikada nije ni postojalo, ja sam na Akademiju u Rajićevoj ulici dolazio sa ronilačkom maskom na prve rejvove, kao i na legendarni koncert Prodigyja, a kao prve konceptualne radove ili skulpture, na Mikelanđelovog oslobođenog roba, kačio sam boce sa kiseonikom. Tako sam spojio umetnost noćnog života sa životom u umetnosti i muzikom kao nečim neodvojivim od umetnosti i možda najvažnijim delom života umetnika u mladosti. 



Ako bih morao najsažetije da navedem transformisanje u muzičkom domenu, ono je išlo od klasične muzike Stockhausena, Fausta, Kraftwerka, zatim Garyja Numana - koji je obeležio moje najranije detinjstvo, da bi išlo ka transformaciji i ka miksevima nespojivih stvari, kao što su KLF u kombinaciji sa trash metal bendom i extreme noize terorom pod nazivom 3 AM Eternal. Kraj devedesetih dočekao sam u potpuno trance fazonu Tsuyoshija, zajedno sa Mark Allenom, koga sam slušao u Beogradu u Industriji i gde sam po prvi put slušao trip-hop miksovan sa jungle, drum’n’bass i breakbeat kombinacijama, a gde od novog milenijuma prelazim potpuno na domaći teren, sa najluđim, najžešćim minimal zakucavanjima Teške mašinerije, na retro hard techno i trance i gde u ovo najnovije vreme, ponovo neku moju srčanost zadovoljavam i inspirišem emo minimal technom…

 

Poznat kao veliki borac u domenu undergound scene kod nas… Proveo si 25 godina duboko u anderu, dolazio si u iskušenja mainstream produkcije, a opet i dalje opstaješ na margini. Zašto si izabrao baš taj put?

Bilo je teških dana kada sam govorio sebi: “Dobro, možda sam glup?” Imam iskustvo glupog čoveka i opet, vrhunskog umetnika. Znam barem vrhunski da se sredim i nema tih nogu koje ne mogu da potučem u đuskanju na danceflooru. Način mog života je stil moje igre. To što radim tokom cele noći u klubu je umetnost. A moj život je poruka. Moje ideje su kapital, a elastičnost tela je sva pokretna i nepokretna imovina. Ako sam genije i ako se taj genije buni, želim da objasnim i drugim mlađim genijima, da se ne bune samo zbog onoga što ih direktno tangira. Da budu malo subverzivni i protiv samog sebe. Da se udare malo po džepu. Da ulože nešto i u autodestrukciju. 



Ako im ništa ne bude pošlo za rukom u životu, jednog dana će biti bar bolji ljudi, srećni jer su iživeli sva svoja ludila. I plemenitiji sam zbog toga što sam se oslobodio svih svojih poroka, zavisti i bolesnih ambicija. Živim život živoga života, slobodan i svoj. Biti sam, najveća je istina umetnosti.