BAR­BA­RA KRU­GER - IGRA SA ISTO­RI­JOM

U jed­nu od naj­u­spe­šni­jih umet­nič­kih ka­ri­je­ra u dve pro­te­kle de­ce­ni­je sva­ka­ko spa­da i stva­ra­lač­ki put ame­rič­ke umet­ni­ce Bar­ba­re Kru­ger (1945), ko­ja je na pro­šlom Bi­je­na­lu umet­no­sti u Ve­ne­ci­ji do­bi­la na­gra­du za ži­vot­no de­lo. Ova umet­ni­ca, ko­ja ži­vi u Nju­jor­ku i Los An­đe­le­su, a iz­la­ga­la je u ga­le­ri­ja­ma ši­rom Ame­ri­ke, Evro­pe i Ja­pa­na, svoj umet­nič­ki po­stu­pak za­sni­va na juk­sta­po­zi­ci­ji re­či i sli­ka. Bar­ba­ra Kru­ger is­tra­žu­je i iz­ra­ža­va svoj pro­test u ve­zi sa uti­ca­jem ve­li­kih cen­ta­ra mo­ći, raz­li­či­tih ob­li­ka sek­su­al­no­sti, ste­re­o­ti­pa i zlo­u­po­tre­ba in­di­vi­du­al­no­sti. „Ra­dim sa sli­ka­ma i re­či­ma za­to što ima­ju mo­guć­nost da od­re­de šta je­smo, a šta ni­smo”, re­kla je jed­nom po­zna­ta umet­ni­ca.

 

Ra­do­vi Bar­ba­re Kru­ger bi­li su po­čet­kom no­vog mi­le­ni­ju­ma re­tro­spek­tiv­no pred­sta­vlje­ni u nju­jor­škom Vit­ni mu­ze­ju (Whit­ney Mu­se­um of Ame­ri­can Art), u ko­jem je Kru­ge­ro­va pr­vi put ima­la bi­je­nal­nu iz­lo­žbu još dav­ne 1973. go­di­ne. Mak­svel L. An­der­son, di­rek­tor Vit­ni mu­ze­ja re­kao je da je sme­lo ko­ri­šće­nje re­či i fo­to­gra­fi­ja Bar­ba­re Kru­ger uti­ca­lo na mno­ge umet­ni­ke, ali i na naš na­čin vi­đe­nja sve­ta.
 

Ta­da je u Vit­ni­ju pri­ka­za­no oko 60 ra­do­va Bar­ba­re Kru­ger, kao se­lek­ci­ja fo­to­gra­fi­ja i prin­to­va na pa­pi­ru i vi­ni­lu, za­tim gra­vi­ra­nih me­tal­nih ta­nji­ra, audio i vi­deo ra­do­va, in­sta­la­ci­ja i skulp­tu­ra, kao i osli­ka­nih tek­sto­va i bil­bor­da. Ina­če, pr­vu ve­li­ku re­tro­spek­tiv­nu iz­lo­žbu Kru­ge­ro­ve or­ga­ni­zo­vao je Mu­zej sa­vre­me­ne umet­no­sti iz Los An­đe­le­sa ( The Mu­ze­um of Con­tem­po­ra­ru Art, Los An­ge­les– MO­CA), u ok­to­bru 1999. go­di­ne.

 

Još od osam­de­se­tih go­di­na 20. ve­ka umet­nost Bar­ba­re Kru­ger raz­vi­la se u vr­lo pre­po­zna­tlji­vi vi­zu­el­ni je­zik. Go­to­vo iko­nič­no pri­ka­zi­va­nje fo­to­gra­fi­je i tek­sta, ta­ko da su cr­ve­ne tra­ke re­če­ni­ca pre­vu­če­ne pre­ko cr­no- be­lih sli­ka iz no­vi­na, hva­ta­ju po­sma­tar­če­vu pa­žnju pri­mo­ra­va­ju­ći ga da se za tre­nu­tak za­mi­sli. Mo­žda bi u na­šoj sva­ko­dne­vi­ci rad Bar­ba­re Kru­ger bio još bo­lje pri­mljen ne­go u Ame­ri­ci, jer na­ši lju­di su ma­nje- vi­še na­vik­nu­ti da mi­sle po­li­tič­ki, da u sve­mu vi­de ne­ki skri­ve­ni smi­sao ili za­ma­ski­ra­nu po­ru­ku ko­ja vre­ba. 

Ali, za Za­pad­ni svet sva­ka­ko su osve­šću­ju­će po­ru­ke sa fo­to­gra­fi­ja: „Tvo­je te­lo je boj­no po­lje”, „Do­bi­li smo na­re­đe­nje da se ne mi­če­mo”, „Ku­pu­jem, da­kle, po­sto­jim”, „Mi će­mo vas po­ni­šti­ti”, „Tvo­ja udob­nost je moj muk”. Bar­ba­ra Kru­ger, da­kle, stal­no di­že svoj glas pre­i­spi­tu­ju­ći usta­lje­ne vred­no­sti, ma­te­ri­ja­li­stič­ki ustro­jen svet i uku­se. Nje­ne re­či sta­vlja­ju u opo­zi­ci­ju ono što sam „ja” i ono što smo „mi”, što se sa­ti­rič­no od­no­si i na mu­ško- žen­ske od­no­se. Kru­ge­ro­va se igra sa mi­to­vi­ma, vi­ce­vi­ma, isto­ri­jom i in­te­re­si­ma onih ko­ji su moć­ni i ko­ji kon­tro­li­šu.

 

Bar­ba­ra Kru­ger je obra­zo­va­ni di­zaj­ner, fo­to­graf, ku­ra­tor, a bi­la je pro­fe­sor na Ka­li­for­nij­skom in­sti­tu­tu umet­no­sti (Ca­li­for­nia In­sti­tut of Art) i na Uni­ver­zi­te­tu Ber­kli (Ber­ke­ley), a nje­ni ra­do­vi na­la­zi­li su se i na na­slov­nim stra­na­ma no­vi­na, ma­ga­zi­na, knji­ga, bil­bor­da, u par­ko­vi­ma, na auto­bu­skim sta­ni­ca­ma, že­le­znič­koj sta­ni­ci u Stra­zbu­ru, ku­ti­ja­ma za ši­bi­ce, ma­ji­ca­ma, tor­ba­ma za ku­po­vi­nu i ra­gled­ni­ca­ma, baš kao što su bi­la iz­lo­že­na u mu­ze­ji­ma i ga­le­ri­ja­ma ši­rom sve­ta. Bar­ba­ra Kru­ger di­zaj­ni­ra­la je na­slov­ne stra­ne ma­ga­zi­na od Esku­a­je­ra (Esqu­i­re) do Nju­svi­ka (New­swe­ek) i Nju­jork tajms buk ri­vjua (New York Ti­mes Bo­ok Re­vi­ew).

 

Fe­mi­ni­zam je još jed­no ide­o­lo­ško po­lje na ko­jem se iz­ra­zi­la Bar­ba­ra Kru­ger. Ona po­dr­ža­va le­ga­lan abor­tus, bri­ne o ulo­zi že­ne u dru­štvu i že­li „do­bro­do­šli­cu že­na gle­da­la­ca u mu­škoj pu­bli­ci”, a bo­ri se pro­tiv na­si­lja u po­ro­di­ci.

 

Upe­ča­tlji­ve su tri ve­li­ke zid­ne i pod­ne in­sta­la­ci­je Bar­ba­re Kru­ger, ko­je su bi­le iz­lo­že­ne 1991. go­di­ne u nju­jor­škoj Me­ri Boun ga­le­ri­ji (Mary Bo­o­ne Gal­lery).
 

Tekst ko­ji je od­štam­pan na cr­ve­noj pod­lo­zi ka­že: „Sve što je is­pod te­be, obra­ća ti se sa­da. Sve što iz­gle­da da je glu­vo, ču­je te. Sve što se či­ni glu­po, zna šta ti je na umu. Sve što iz­gle­da ne­mo, sta­vlja ti re­či u usta”.  

Ova stal­na pri­smo­tra smi­sla, do­dat­no je po­vi­še­na na­či­nom na ko­ji su re­či uti­snu­te po­sma­tra­ču u svest. Ar­hi­tek­tu­ra ma­ni­pu­li­še čo­ve­kom, re­či su u zi­do­vi­ma. To ho­će da nam ka­že ame­rič­ka umet­ni­ca Bar­ba­ra Kru­ger.