Pasta Ricco

VAN GOGH: Linija između genijalca i ludaka je tanka i providna

Datum objave:09.05.2017

Pročitano:2087 puta

By:Milan B. Popović

„VAN GOGH“ CD „NEUMEREN U SVEMU“, „Gold“ / „Jugoton“

„Osećam da ludim“, upravo ovim usklikom odpočinje, startuje transcendentalno putešestvije koje je Zvonimir Đukić-Đule, na radost mnogobrojnog slušalačkog auditorijuma, upravo pripremio i publikovao na dugosvirajućem CD-u, impresivnog naslova – „Neumeren u svemu“. Ja se, ponekad, osećam upravo tako (ludo, suludo, sluđeno, razočarano, pa i bezvoljno), kada vidim i čujem šta se sve danas snima, aploduje, daunloduje, štampa, štancuje, reklamira, besomučno prezentuje i nudi kao jedini izbor - masi. Hvala Muzama što postoje umetnici poput Zvonimira, koji su uz to i - gospoda. On i oni drugi, slični njemu, isti, retki, malobrojni- prečesto (čak i) nepravedno osporavani – ustvari žile su kucavice najvećeg dometa koje srpski pa i regionalni rokenrol danas, ovde i sada, ima i može da ponudi.

 

Van Gogh - Neumeren


Nije moja malenkost tu da se dodvoravam i dopadam Zvonimiru -ne treba to ni meni, a ni njemu - jednostavno se mora reći, priznati, javno obelodaniti da je „Neumeren u svemu“ vanserijsko albumsko izdanje koje bih ja, kao (kako drugi kažu) pesnik, posebno pohvalio u njegovom liričkom ključu. Dakle, u tekstualnom vezivnom tkivu pesama koji me je zaista dotakao i još jednom ubedio da posebnih, talentovanih, darovitih i specifičnih, izvan klišea i ramova -ljudi i umetnika- još uvek, ima. Dok ovo pišem sa mog zvučnika dopire i prvi udarni snigl „Prva i poslednja kap“, za koju je snimljen i odgovarajući video klip. „Šta mi vredi sad da letim kada nema gde da sletim“, peva Zvonimir. U pravu je. U masi izgubljenih, zanesenih i zbunjenih, teško je naći način pa svoje blago smestiti, pridomiti, a da ga nemarni i loši ne pokradu, pojedu, rastrgnu. Bisere (pesme sa ovog CD albuma) ne treba bacati svinjama... poznato je to odavno. Nisam ja tu da glorifikujem grupu „Van Gogh“, kojoj ne treba glorifikacija, decenijama unazad na muzičkom i medijskom tronu, prvi su, ili bar među najboljima. Njima ne treba glorifikacija, čak sam ubeđen da je se, kao iskreni rokenroleri, i – gade! Čak i ja. Moje postojanje je svrsishodno kontekstu ukazivanja javnosti na postojanje ovog zvučno tekstualnog materijala, stvaranog i „srcem i čelom i temenom“, kao što se kaže u četvrtmom rednom komadu „Neumeren u svemu“. „Život je kratak, uživaj u njemu“, plemenite su, a jednostavne poruke koje ovaj song donosi. Šta tu ima loše? Religiozni fanatici (kakav sam i ja nekada bio, sad sam, prizajem, oslabio u veri), rekli bi da je ovaj naslov za pesmu i ceo album, skrnavljenje pravoslavnih vrednosti. Ja ga sada doživljam drugačije. Sa pozitivne tačke koordinatnog sistema svesti, pogleda na ljude, okolinu, današnjicu, realnost, i budućnost koja je sve izvesnija. „Nešto vuče me dole“ je fantastičan komad koji ima tu metafiziku, tako potrebnu i neophodnu, mnogobrojnoj srpskoj andergraund/sveukupnoj rokenrol sceni, bendova, kojih ima. Metafizike, čast izuzecima, nažalost, nema. To je ono što me, kao umetnika, novinara i kritičara, boli. No, to je moj problem. Ne vaš, naravno.

Dakle, peti redni song na albumu, „Nešto vuče me dole“, je i hit sa velikim „H“, i mejnstrim, i metafizika, i poezija i tama i svetlo, i dobro i zlo. Komešaju se osećanja i utisci, sopstveni život, emocije, ljubav i mržnja. „Ja nemam snage da isplivam gore, nešto vuče me dole“, ali, dodao bih ja, pronaći ću ja onaj ljudki kvalitet plus, kao slamku spasa, i moja glava će biti na površini, mora, okeana života. Da se razumemo i budemo koncizni, u drugoj polovini studijske karijere grupe „Van Gogh“, bilo je i strašnih padova i kiks izleta, i to treba spomenuti zarad realnosti, svesti, iskrenosti i ljudskog, moralnog balansa. Ne poltronstva. Nikako. Međutim, to ne sme i nikako ne treba da baci senku na dragulje koje Zvonimi Đukić-Đule nosi u sebi, i kroz šest žica svoje gitare, svoje lirike i glasa, godinama, dosledno i istrajno, magično lako a teško, uspeva da izvuče i oplemeni živote, ili bar slobodno vreme onima koji su spremni da slušaju, razume i osete, i da na koncertnom podijumu, energetski vrate grupi „Van gogh“. Kako 20 godina pišem o rokenrol subverziji, ljubomora drugih umetnika i „pojedinačnih medijskih manupulanata“, nije ostala ne registrovana od strane mog osetljivog senzora. Nisam se dao upecati, čak i onda kada su to ugledni ljudi „u poslu“ i „iz posla“. „Previše za jednog-premalo za dvoje“, akt je koji u krajnjoj instanci, poentira u stihu „Hrabrost ili izdaja, umor ili predaja...“. Volim jedan od ova četri pojma (hrabrost), ne izdajem ni sebe ni druge, nikada ne odustajem, pa čak i onda kada sam preumoran. Pravo je zadovoljstvo, ali i slatka muka, kada ne znate gde pre da krenete (najbolje iz početka, pa “nek me bujica ponese“, kako kaže Zvonimir). Vreme brutalnih dobronamernika mi je odavno uzelo život, ali ne i nadu.


Na disku „Neumeren u svemu“, se ređaju blistavi biseri. Samo neki od njih za obavezno preslušavanje, svakako su – „Anđele moj brate“ i monumentalni dokument – „Viline vode“. E, tu moja braćo metalci, gotičari, dumeri, mračnjaci i melanholičari, na primeru ove pesme učite od najboljih. Ova pesma vam je - domaći zadatak. “Gde god da si anđele moj brate, nek tvoje oči me čuvaju i prate, grešio bih sve, bio luđi nego pre, ispočetka da krenem, sada bih sve drugačije“. Ovo je i moja priča, i naša priča i Zvonimirova pesma. To je suština umetnosti, pa makar ona došla i iz pritajenog mejnstrima, il subverzije koja se ušuškala u celofanirani ali u potpunosti zasluženi komoditet. Ni tu ne treba zamerati, niti biti sujetan, već pohvaliti. Radovati se tuđem uspehu, isto kao da je i naš. Siguran sam da je Đule nedelje, mesece i godine svog života proveo u malim kombijima putujući od grada do grada, sela do sela, istrajno na binama isporučivajući „nemir u njemu, razapet luk, mrzi i voli taj zvuk“. Mnogi, ma koliko im „daljina, dim i prašina“ bili bliski, ne mogu da se uporede sa Zvonimirom Đukićem-Đuletom. Kada, kao sada preslušavam aktuelni CD, grupe „Van Gogh“, osećam posebno uzbuđenje, pa i ushićenje. Po tankom ledu sigurne misli sigurno koračaju, rekao bih. Pevao sam o tome nekad ja. Želeo bih da tanak led i ne bude led, već usijana masa, lava, vulkanska žar, poput tela koje gori, milion godina, bez dodira, daleko od tebe. Koju najviše volim. Da od ushićenja ne poludim, završavam ovaj impresionistički osvrt na „Van Gogh sada, znate ga, siguran sam od ranije, siguran sam. Verujem u sreću i Boga, koji će podariti još ploča od ove darovite ekipe instrumentalista i autora. Na kraju, ali ne i kao najmanje bitno, za dobrim, veoma dobrim, i najboljim konjem, onim najrasnijim, najraritetnijim i posebnijim - prašina se diže. Ja je, prašinu, prah i dah, u prkos svima i svemu, nikad ne bih napustio. Bravo. Amin.


vrh strane
Komentari (0)
Pošalji komentar


Ime i prezime

Komentar

Unesite kod iznad :