Tuluz Lotrek - slikar, patuljk,veselog duha

Datum objave:05.10.2006

Pročitano:19983 puta

By:Marija Jovković

Anri Mari Rejmond de Tuluz Lotrek je rodjen u mestu Albi, 24. novembra 1864, u aristokratskoj porodici. Bio je prvo dete, njegov mladji brat, rodjen tri godine kasnije umro je jos kao beba. Njegovi roditelji su bili bliski rodjaci, a to nije bio prvi put u njihovoj porodici da se sklapaju rodjacki brakovi. Ovo je bilo radjeno da bi se ocuvalo porodicno bogatstvo, ali je dovelo do genetskih defekata.


Sa 12 Anri je slomio levi kuk, a sa 14 desni. Genetski poremecaj je uslovio da njegove noge prestanu da rastu, dok je trup nastavio normalan razvoj. U zrelim godinama bio je visok svega 1.5m. Njegovi fizicki nedostaci ucinili su ga mnogo senzibilnijim za druge. Tokom odrastanja, majka ga je ohrabrivala da slika.



Usled nemogucnosti da se koristi svojim telom u potpunosti, poceo je da zivi za umetnost. Ziveo je u Parizu, na Monmartru. Pariz je u to vreme bio centar svih kulturnih desavanja i sto se tice same umetnosti a i provoda na pariskim ulicama . Od prilike u isto vreme tu se nasali veliki slikari Van Gog, Pol Gogen, Zorz Sera i Tuluz Lotrek. Svi oni pored potpune razlicitosti u karakterima bili su povezani u svojim licnim tragedijama. 



Njihovo vreme prozimala su mracna osecanja koja su povezala njihove sudbine.Zivoti im se svodio na slikanje provod po nocnim klubovima i pijenje tada jako popularnog apsenta u neverovatnim kolicinama. Upravo to snazno osecanje za opstu nepravdu u svetu pokazalo se kao izvor neiscpne snage za rad . Generacija umetnika pre njih uspela je da se usprotivi akademizmu i izvede umetnost na ulice u parkove ioslobodi je iskljucivog rada u ateljeo. To su ucinili impresionisti. 



Mladi umetnici posle njih, medju kojima i Tuluz Lotrek ucinili su jos vecu revoluciju. Oni su medju svoje motive uvrstili scene iz takozvanog “polu sveta”. Slikao je zivot u Mulen Ruzu i drugim pariskim kabareima i pozoristima, kao i zivot u bordelima koje je cesto posecivao i u kojima se i zarazio sifilisom. 



Smatrao je da zene moras poznavati da bi ih naslikao a da bi ih poznavao moras provesti sa njima intimne trenutke. 



Bez obzira na svoj rast bio im je popularan i privlacan. Dovoljno mudar da svoje nedostatke nadomesti sarmom. Tako je portretisao, u to vreme veoma slavne pevacice, Ivet Zilber i Luiz Veber, koja je izmislila cuveni francuski kan-kan. Dok bi sedeo u kafanma, crtao je skice, nervoznim krivudavim linijama. 



Nekada je svoje crteze u trenutku inspiracije bio primoran da zabelezi na stoljnjaku u kafani. Sutradan u svom studiju iz tih skica pravio remek dela: slike, crteze, litografije, postere i ilustracije za casopise. Ugledao se na Edgara Degu i Pola Gogena i japansku umetnost. Koristio je asimetricnu kompoziciju, ostre uglove i velike jednobojne povrsine.



Nacinom kojim je vodio zivot, odredio je da on bude kratak ali vrlo plodan. Od alkoholizma je sa trideset sedam godina pretrpeo infarkt. Primljen je u sanatorijum, odakle se brzo vratio kuci, gde je ubrzo i umro 9.9.1901. Njegove poslednje reci bile su “Matora budalo!”, upucene ocu.Ono sto je ostalo iza njega danas je predmet nadmetanja velikih mocnika koji to mogu da priuste. Nama je ostala prica o slikaru-patuljku,veselog duha.

vrh strane
Komentari (0)
Pošalji komentar


Ime i prezime

Komentar

Unesite kod iznad :