Preko svake granice – nova umetnost Kosmeta

Preko svake granice je kulturno – umetnički festival zamišljen kao susret i upoznavanje Kosova i Metohije sa Beogradom i ostatkom Srbije. Ovo je festival integracije i suživota. Preko svake granice predstavlja prezentaciju radova kosovskih umetnika, umetnika rođenih na Kosovu i/ili raseljenih sa Kosova, kao i umetničkih produkcija nastalih u saradnji kosovske i pokosovske umetničke scene, sa scenom iz Srbije „u užem smislu“. Simbolično organizovan u vreme Vidovdana, program festivala nam omogućuje da vidimo pravo Kosovo onako kako ga ne viđamo u medijima – urbano, postdramsko, savremeno, progresivno, inovativno i alternativno.

Scena iz predstave Bajpas Srbija

Pozorični program festivala čine produkcije Narodnog pozorišta u Prištini nastale u okviru pozorišne sezone 2016/17.
Festival je održan u Art – medija komuni Garaža. To je nov prostor i platforma za okupljanje mladih umetnika i profesionalaca. Lociranje u Bulevaru Vojvode Mišića i predstavlja novo i nezaobilazno mesto na mapi Beograda. Ovaj objekat u krugu „trojke“ sadrži pozorišnu scenu, galeriju, klub, letnji bioskop i baštu. Osnovna ideja je da se decentralizuju ustanovljeni putevi promocije mladih umetnika i profesionalaca u Srbiji i stvori novi kanal kroz koji bi mogli da se izraze ljudi koji nemaju gde i kako u postojećim okolnostima da svoj rad predstave široj javnosti.

Bajpas Srbija

Bajpas Srbija je predstava koja je svoju premijeru doživela upravo na ovom Festivalu. Ona predstavlja scenski priručnik za pravilnu upotrebu Kosova i Metohije, a namenjen je stanovništvu Srbije u užem i najužem smislu. Bajpas Srbija je dokumentarna predstava o Kosovu –o načinu života mladih, o administrativnim teškoćama, o problemu pripadnosti, o slobodi i sličnostima i razlikama između dva srpska geta. Jedan je Kosovo, a drugi je krug „dvojke“. Nastala je na osnovu jednogodišnjeg istraživanja, intervjua, radionica i razgovora. Ovo je predstava koja se temelji na ličnim pričama i iskustvima mladih. Glumci ove predstave su ujedno i autori. U ovoj predstavi nema iluzija – sve je dokument i nema odgovora – sve su pitanja. Nema patetike – sve je ironično, a opet nema ni ironije – sve je iskreno. Kroz jezik predavanja – performansa, isprekidan songovima, rekonstrukcijama Jutjub klipova, dramatizovanim ispovestima i drugim kolažnim scenama, predstava nam prikazuje život Srba na Kosovu, van medijatizovane slike koja stiže u Beograd. Predstava takođe ima za cilj da prikaže i kako mladi iz ostatke Srbije vide život Srba sa Kosova, pa tako razbija sve predrasude koje imamo jedni o drugima.

Ova predstava pokazuje Kosovo onakvo kakvo ono zaista jeste – kroz činjenice koje nam prikazuju i loše i dobre strane života na Kosovu. Kako Beograđani gledaju na Kosovo – ili kao srce Srbije ili kao nešto čega im je već dosta i ne mogu više o tome da misle. Ali kroz ovu predstavu vidimo koliko šansi su ovi mladi ljudi propustili zbog toga što su sa Kosova, sa čime se sve susreću i kako osećaju da ne pripadaju nigde. Mladi glumci su autoironični i tako postižu efekat smeha koji je u osnovi gorak. Prepričavajući svoje anegdote u ovom tonu, mi, koji nemamo takve probleme i nismo ni mislili da mogu da postoje tako blizu pored nas, shvatamo da možda naš problem nije najgori. Našalili su se i na račun administrativnog prelaza i pečata koji se stavlja u srpski pasoš na kosovskoj strani da bi se preko tog pečata lupio drugi koji ga poništava, na srpskoj strani.

Predstava Bajpas Srbija 

Ispričali su nam vrlo komplikovanu priču o dokumentima i priznavanju istih od strane drugih zemalja, što je direktno vezano za mogućnost putovanja. Naime, od tri moguća pasoša najbolje je imati srpski. Pored njega postoje i kosovski i pasoši Koordinacione uprave, a na primer ni jedan od njih ne prolazi u Republici Srpskoj. Upravo kroz glumu se pokazuje sva autentičnost ove predstave – bez sumnje se u toku gledanja može reći da su glumci i autori to sve proživeli, njihova emocija dopire i do ljudi kojima nije stalo do Kosova. Pored toga što smo videli ispovesti života bez vode, struje i snalaženja kupanjem snegom, dobili smo lekciju i iz istorije i arhitekture srpskih manastira, koja je bila i dirljivija, jer se ipak tiče svih nas. Na samom kraju nabrajaju šta će im sve nedostajati ako Kosova više ne bude, a konačan odgovor na to pitanje je – sve. Publika, kao i sami autori i glumci su ovo izvođenje doživeli izuzetno emotivno i potresno.

Koncept i dramaturgiju potpisuje Milena Bogavac, istraživači su Jelena Bogavac i Nenad Todorović, a glume Aleksandra Cucić, Nebojša Đorđević, Tamara Tomanović, Uroš Novović, Jelena Orlović i Jovan Zdravković.

Sestre ‘999

Predstava Sestre ’999 odigrana je dan posle predstave Bajpas Srbija, koja na neki način predstavlja uvod u ovu priču. Sestre ’999 se bavi ženama na Kosovu od 1999. godine do danas, njihovom načinu preživljavanja i pozitivnim i negativnim stranama njihove računice boljeg života.

Predstava Sestre '999

Predstava nas vodi od insistiranja evropskih organizacija na suživotu i konfesijama do pitanja identiteta. Glumci u ovoj predstavi predstavljaju lokalno stanovništvo i svojim načinom govora pojačavaju autentičnost same priče. Nije pitanje samo da li otići ili ostati, već i u kakvim uslovima se ostaje, a u kakve se odlazi. Da li je tamo negde stvarno bolje i da li, ako ostaneš, zaista možeš da budeš ono što jesi. Kroz predstavu se u stvari raščlanjuje pojam suživota, jer se u takvom načinu života gubi identitet nacije i religije.

Na početku same predstave se kaže Dva puta meri, jednom seci - svakom svoje, uvodeći nas time u problematiku „mešanih“ brakova, ali i u pitanje šta je zapravo naše. „Strancima se jebe za religiju“ – izgovara jedna od glumica nekoliko puta u toku predstave, govoreći upravo o deci „mešanih“ brakova i navodeći sijaset primera svojih drugarica, kao i drugarica drugih učesnika u predstavi kako su se udale, kako su prošle i koje cene su platile. „Mama mu je pravoslavna, tata mu je napola musliman, a sin je ateista“ – rečenica koja ukazuje na postupak gubljenja religije u suživotu. Dve mlađe glumice izvode song koji govori o tome da one ne žele dalje od Beograda, ne žele u daleko inostranstvo, već da ostanu svoj na svome, ali da li su one u Beogradu baš svoj na svome – još jedno pitanje koje ova predstava postavlja. Žele da se udaju u Beograd, da vikendom i za verske praznike dolaze sa momcima/muževima na Kosovo kod roditelja, ali se ispostavlja da kada dođu, obilaze kafane i ne brinu o stvarnim verskim praznicima.

Scena iz predstave Sestre '999

Jedna od potresnijih scena ove predstave je odnos srpske devojke sa Kosova i stranca koji živi na Kosovu. On nju maltretira i ucenjuje govoreći joj da je voli, dok ona bezuspečno, iznova i iznova pokušava da ode od njega. Predstava Sestre ’999 pokazuje neprestanu želju žena za borbu i opstanak i sve načine pronalaska boljeg života, ali trava nije zelenija kod drugoga, a opet nije posebno zelena ni kod nas.

Glumci i autori su Anika Grujić, Aleksandra Cucić, Aida Kožar, Jelena Orlović, Tamara Tomanović, Ivanka Simić, Nebojša Đorđević, Janko Cekić, Vasilj Adžić, Aleksandar Petrović, Igor Marković, Nikola Milosavljević, Goran Stojčetović, Dragan Smiljanić, Jelena Bogavac i Nenad Todorović. U Sestrama ’999 su pored ličnih ispovesti učesnika, korišćeni i delovi lirsko – epskih sonetnih venaca Nenada Todorovića i pesme iz zbirke Mama, tata, sunce sestra i ja Jelene Bogavac.

Ovo je u stvari osvrt na pozorišni deo festivala koji je obuhvatao i druge sadržaje. Bilo bi lepo da nas opet obraduju nekim sličnim produkcijama, da pratimo šta se tamo dešava, u tim specifičnim okolnostima, kad već nemamo priliku da odlazimo tamo tako često.