Osim zabavne, DJ mora da ima i edukativnu funkciju

Datum objave:21.10.2016

Pročitano:6863 puta

By:Ivana Antović

Kako bi dobili na sadržajnosti i ugledu, mlađi DJ-evi i producenti vrlo često svoje biografije “filuju” podacima iz ranog detinjstva. Razlog tome verovatno je i namera da prosečnog čitaoca/slušaoca zadive činjenicom da se muzikom bave vremenski dovoljno, maltene “od pelena”, te da im se može verovati pri izboru onoga što plasiraju u klubovima, na festivalima ili pak nude izdavačkim kućama. Starijima je, nasuprot tome, dovoljno da iz pregršti višedecenijskog iskustva jednostavno izvuku najzanimljivije detalje. Dejan Gavrilović - za prijatelje Gavra, a za one koji uz njegov zvuk vole da plešu DJ Funky Junkie - na sceni je toliko dugo, da je svoje biografske podatke često prinuđen da krati kako bi sve što je do sada radio stalo u pristojan format štampanog flyera ili FB eventa. Stoga ćemo i mi u par uvodnih redaka pomenuti samo to da su njegovi muzički koreni u serijalu kultnih radijskih emisija koje je stvarao, da je u njegovoj bogatoj kolekciji zavidan broj jazz, funk, soul, disco, house, progressive, electro, NY no wave, disco punk i ko zna kojih još vinilnih primeraka, kao i to da je 2010. godine objavio kompilaciju “Idi, igraj! - Funk, soul, jazz funk & disco from ex-Yugoslavia 1969-1987”, koju su pozitivno ocenili mnogi poznati producenti i DJ-evi iz Amerike, Japana i Evrope. Na osnovu dogodovština iz njegovog života nastali su neki od likova u romanima “Hobo” Zorana Ćirića i trilogiji “Dnevnik dezertera” Zvonka Karanovića (“Više od nule”, “Četiri zida i grad”, “Tri slike pobede”).
Ostale uspomene evociraćemo zajedno.


Funky Junkie / Foto by Micri

Jedan si od DJ-eva koji su ‘80-ih kreirali klupsku scenu, a direktno si odgovoran za nastanak house scene u Nišu. Kako je to tada izgledalo? Gde se izlazilo? Šta se slušalo?
Uh, davno je to bilo. :) Prve ploče i kasete iz inostranstva doneo sam 1989, kada sam se vratio sa služenja vojnog roka u Mostaru, i kada sam po prvi put “preko” došao u kontakt sa house muzikom i kulturom. Naravno, vratio sam se kao drugi čovek. Tada je preovlađivao italo disco i kvalitetni pop i rock zvuk ‘80-ih, koji sam i ja puštao od ’85, ali je odjednom sve počelo da se menja. Sećam se da sam tada po prvi put puštao engleski hardcore i belgijsko/holandski new beat u “Simfonijskom”. Iskreno, bilo je lakše servirati ljudima nešto novo i sveže. Ljudi su bili otvorenijeg uma prema muzici, bilo je puno stranih studenata koji su posećivali kafiće i klubove, i nije bilo nešto previše otpora prema muzičkim novitetima. Slušala se definitivno kvalitetnija muzika, iz razloga što je i mainstream bio kvalitetniji. Muzika na top listama i muzičkim TV kanalima bila je daleko bolja. Moja teza je da bez kvalitetnog pop zvuka nema ni kvalitetne alternative.

Funky Junkie

Šta je to ili ko su PozitivNi? Kakav je osećaj bio puštati muziku zajedno sa starijim kolegama nekada čuvenog “Muzičkog kluba 81”?

Što se tiče ekipe PozitivNi, najbolje je da oni pričaju o tome. Ja sam samo bio učesnik u njihovim programima i pomagao im. U svakom slučaju, oni su sjajna i iskusna ekipa ljudi koja daje sve od sebe kako bi proširila kulturnu i muzičku ponudu Niša. Iskreno ih podržavam u tome što rade i mogu da im se zahvalim na naporu koji ulažu. A sa DJ-evima iz “Muzičkog” se godinama već družim i privatno, što nekada nisam mogao ni da zamislim, tako da je puštanje sa njima više kao neki muzički vremeplov i sastanak drugara nego set gde imam tremu što radim sa svojim učiteljima. :)

Radiš rezidenturu u nekoliko klubova u Nišu, a vrlo često si u Beogradu i drugim gradovima bivše Jugoslavije ili u okolnim zemljama. Sa kim obično nastupaš kada držiš te svojevrsne časove muzike?

U Nišu najčešće nastupam sam ili sa svojim višedecenijskim prijateljem i funk pobratimom Cekom. Sa njim i sa ostalom ekipom iz bivše Jugoslavije se kapiram i puštamo muziku kao jedan. Nema tu nekih ispada ili da se kojim slučajem brinem da neko ne odstupi od koncepta. Svi oni, od Slovenije do Makedonije (da pomenem samo ex Yu zemlje), perfektni su poznavaoci crnog plesnog zvuka sa ovih prostora, kolekcionari i DJ-evi.

Funky Junkie

Koliko je do nostalgije, a koliko do želje da usmeravate mlađe šta bi trebalo da slušaju?

Ne bih se složio da je tu nešto previše nostalgije. Naravno da je ima, ali prvenstveno ljudi vole da čuju muziku koju preferiraju, pa još kad je na jeziku koji razumeju, utoliko bolje. Jedan od naših ciljeva jeste i da upoznamo mlađu publiku sa tim da je na prostorima bivše Jugoslavije, osim one muzike koja je poznata i popularna, bilo još muzike koja je izuzetno kvalitetna, ali se ređe slušala. Naravno, kao i uvek, naglašavam da DJ osim zabavne mora da ima i edukativnu funkciju.

Kakav je osećaj biti vlasnik sopstvenog vinila? Hoće li biti nečeg sličnog “Katastrofa” EP-ju, možda kooperacije sa nekim domaćim ili producentom iz inostranstva?
Dugo sam čekao da se tako nešto dogodi, ali sam sām kriv jer nisam krenuo ranije da se bavim produkcijom. Osećaj je izvanredan! “Katastrofa” EP je objavljen krajem prošle godine u digitalnom formatu na “Vehicle” etiketi, ali sam od samog starta znao da izdanje ima potencijal i za vinil. Među prvima se pojavio Tonbe, koji je ponudio najbolje uslove, i posle čekanja od nekoliko meseci (zbog velike gužve u štamparijama ploča), izašao je test pressing, a nedugo potom i zvanično izdanje. Inače, već sam sarađivao sa stranim producentima. Valique, B.G.Baarregaard, Arcadion i Beatfanatic su neka imena sa kojima sam radio do sada. U planu su i nova izdanja, već imamo završenih par pesama, čekam da budu gotove još dve, pa da izdamo novi EP. U najavi su i saradnje sa nekim poznatim imenima, remiksi za njih, itd.

 


Otkad je ozvaničeno, vinilno izdanje je i neverovatno traženo. Koja nova vrata bi, po tvom mišljenju, moglo da otvori?
U situaciji kada je u celom svetu hiperprodukcija muzike, kad ima puno one koja se pravi da traje vrlo kratko i kada se svako trudi da ima pet minuta slave, teško je očekivati bilo kakav mega uspeh. Pogotovo kada muzika koju radiš nije instrumentalna ili ako nije na engleskom jeziku, kao što je ovde slučaj. Ne verujem da će ova ploča nešto posebno pomoći, a i nije rađena sa tim ciljem. Prevashodno smo je radili kako bi neke pesme iz bivše Jugoslavije ponovo postale aktuelne, privukle neke nove generacije koje bi se zainteresovale da čuju originalnu muziku iz tog vremena, kao i da pokažemo nekim DJ-evima i ljubiteljima muzike u inostranstvu da je ovde bilo izuzetno kvalitetne muzike i da imamo jako dobru muzičku zaostavštinu. Uglavnom, ne očekujem da se sa ovim jednim izdanjem bilo šta drastično promeni u mojoj karijeri.

Funky Junkie

Produkcija se ne događa slučajno, u nju se ulaže. Koliko vremena odvajaš za učenje, studijski rad, nove kontakte? Ko je tvoj “timski igrač”?
U delu produkcije ja sam onaj koji daje ideje, vadi semplove, kopa po svojoj kolekciji ploča, traži nešto što do sada nije korišćeno i daje ideje i smernice. Ljudi sa kojima radim prvenstveno su odlični poznavaoci muzike, kao i producenti. Uglavnom radimo online dok su u studiju. Uz pomoć sredstava savremene komunikacije radimo real time produkciju, razmenjujemo ideje i na kraju definišemo i završavamo pesmu na taj način. Nemasterizovana verzija zatim bude preslušavana nekoliko puta, traže se stvari koje bi mogle da se poboljšaju ili preprave i zatim ide na mastering. Sa ljudima sa kojima sam radio do sada sarađujem fenomenalno, odlično se uklapamo i razumemo i nikada nismo imali nekih mimoilaženja. O svim idejama se prvo priča i raspravlja, pa se one koje nam se čine dobrim realizuju i isprobavaju.

Ni u kom slučaju ne želim da dovodim u sumnju prednost tehnološkog razvoja, no loša strana lakšeg korišćenja opreme je pomenuta hiperprodukcija - i onih koji prave muziku i onih koji je puštaju. Kako gledaš na masovnu pojavu osoba koje bez srama ispred svog imena lepe titulu “DJ”?

Time čine uslugu onima koji zaista jesu DJ-evi. Nikada nisam imao problem sa onim pustačima muzike koji rade za piće. Kafić ili klub imaju DJ-a kakvog zaslužuju, to jest kakvog angažuju. Više od 15 godina slušam priče tipa: “E, došao je taj i taj, vidiš koliko ga ljudi zove za nastup, sad će on da zauzme tvoje mesto”. Nikada nisam reagovao na takve izjave. Radio sam svoj posao, puštao muziku koju sam hteo, radio tamo gde mi je odgovaralo i gde su moj honorar i muzička politika bili ispoštovani, i na kraju se ispostavilo da je 90 odsto njih o kojima su mi pričali takve stvari došlo i prošlo. Jednostavno, ako imaš samopoštovanje, harizmu, razlikuješ se od drugih i ako ovaj posao shvatiš ozbiljno, a ne kao hobi - da bi smuvao neku ribu i napio se na račun kluba, sve dođe na svoje. Svi koji me poznaju znaju da sam sa svima dobar, nikada nisam olajavao svoje kolege niti imam nameru to da radim. Ako mi se nešto ne dopada, to može biti samo u okviru muzike koju puštaju i to ću im reći u lice. Pokazalo se ipak da “tiha voda breg roni” i da ako nešto radiš kvalitetno, beskompromisno i sa dušom, na kraju uspeh dođe sam po sebi.

 

Funky Junkie

Jedni kažu da su krive sponzorske žurke i besplatne karte deljene šakom i kapom na pogrešnim mestima (po kafanama); drugi da nije stvorena kritična masa, podmladak koji će naslediti većinu starih posetilaca žurki koji su završili u papučama; treći da je u pitanju nedostatak novca… Ti si, s one “mekše”, sofisticiranije strane, preko kvalitetnog house zvuka od samog starta uključen u klupsku kulturu, samim tim merodavan da odgovoriš: kakva je scena danas, da li postoji i ako ne, šta je uništilo?

Što se tiče klupske kulture, smatram da i nije tako loša. Ovo pričam kao neko ko je i dalje u gradu i prisutan na dešavanjima, za razliku od onih koji govore suprotno. U Nišu u 400 kvadratnih metara imaš klubove sa najrazličitijim vrstama muzike, gde mogu da izađu svi oni sa najraznovrsnijim muzičkim ukusima. Sve zavisi od toga šta očekuješ od izlaska u grad. Naravno, ima manje ljudi, a za to ima mnogo razloga. Od finansijske situacije, preko promene demografske strukture, pa do toga da većina medija koji bi trebalo da edukuju nove generacije jednostavno nemaju sluha ni za šta što nije komercijalno. Tu je i previše svakakve muzike, konstantni umor prosečnog stanovnika od previše informacija, ali i ono naše tradicionalno kukanje kako je “nekad bilo bolje, a danas ništa ne valja”. Pri tom, oni koji tako pričaju rade to iz jednostavnog razloga: da bi sebi olakšali to što su postali “papučari” i ne izlaze nigde, pa nalaze patetično opravdanje za svoju lenjost. A zna se – ko ne nađe rešenje, pronalazi opravdanje.
 


Uz muziku, u vreme našeg odrastanja znalo se da druženje s određenom ekipom donosi i pregršt informacija o tome koje filmove treba gledati, koje knjige čitati. Šta je ono što sada biraš?

I dalje čitam, gledam serije, slušam muziku... Makar jednom nedeljno kod mene se okupi društvo da gledamo neki film ili seriju, ili da slušamo neku novu muziku. Ako čovek želi, uvek se nađu vreme i razlog za druženje. Recimo, zimus smo se sakupljali kod mene svakog ponedeljka uveče da gledamo premijeru nove epizode serije “Vinyl”. Nedavno smo završili sa gledanjem serije “The Get Down”. Sticajem okolnosti imam dosta slobodnog vremena da svakog dana naučim nešto novo i da radim nešto šta me ispunjava. Od kraja septembra svake srede na Jammonite Radiju ide i emisija “The Funk Soul Brothers present”, koju radimo moj prijatelj i kolega Ceka i ja. Eto, moram da biram muziku za tu emisiju pa imam malo manje vremena za ostale stvari, ali ništa strašno. ☺ Uvek dajem prednost druženju sa ljudima i socijalnom životu umesto virtualnom.

Rustam Ospanoff, Dejan Gavrlivić, Francis Hylton

Rustam Ospanoff, Dejan Gavrlivić i Francis Hylton


Dva meseca kasnije možemo da rezimiramo uspeh Midnight Jazzdance bine Nišville Jazz festivala, o kojoj brineš u svojstvu umetničkog direktora. Kako je sve to izgledalo iz tvoje perspektive? Kada počinju pripreme za narednu godinu? Imaš li već u vidu koga ćeš zvati?
Još odmaramo od prethodnog festivala, ali uskoro krećemo sa pripremom za sledeći avgust. Izuzetno sam zadovoljan binom. Uvek postoje stvari koje mogu da se poboljšaju i unaprede, ali mi je drago da je to u vezi sa nečim što publika ne vidi, to je nešto što mi iz organizacije primećujemo i sa čime se borimo. Drago mi je da smo napravili binu koja ne liči ni na jedan drugi festival i što svoje višegodišnje iskustvo ponovo mogu da stavim na raspolaganje onima koje zanima i interesuje, kao i da svoje kontakte i poznanstva u muzičkom svetu iskoristim za nešto što poboljšava kulturnu ponudu u mom gradu, gradu koji najviše volim. Naravno, sve tu zavisi od para i sponzora, ali tvrdoglavi smo i uporni i trudićemo se da svake godine bude što bolje. Žao mi je što je ova sredina avgusta bila najhladnija od kada ja pamtim, pa su ti vremenski uslovi uticali na raspoloženje ljudi, no to je nešto što nikako nismo mogli da promenimo. Imam u glavi jedno dvadesetak izvođača koje bih voleo da dovedem da ih čuje publika u Nišu i posetioci festivala, ali neke cifre koje traže prevazilaze ukupan budžet Midnight Jazzdance Stagea, tako da je njihov dolazak za sada van naših mogućnosti. U svakom slučaju, svi mi iz organizacije trudimo se da uradimo najbolje u skladu sa onim šta nam je na raspolaganju. Jedna od mojih ideja je da se spojimo sa gradovima sa kojima Niš ima redovne avionske linije i da napravimo saradnju sa klubovima ovakvog tipa ako ih ima. Na primer, jedan od njih je čuveni “Nu Spirit” u Bratislavi. Zatim treba proširiti saradnju i sa okolnim zemljama i na taj način dovesti još više posetilaca iz inostranstva u Niš za vreme festivala i održati tu vibraciju i posle festivala, tokom cele godine. Imamo mi publiku za to, ovaj grad je drugačiji od ostalih. Ne zovu Niš badava “funky town”. Imamo dušu i obožavamo crni plesni zvuk.


vrh strane
Komentari (0)
Pošalji komentar


Ime i prezime

Komentar

Unesite kod iznad :