Oluja, Marko Tanasković, Ukronija: Ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

Datum objave:15.06.2014

Pročitano:9766 puta

By:Pavle Zelić

Četvrtak, 5. oktobar 2000. godine, u Beogradu, kako počinje roman „Oluja“ je, sem za par aktera priče, ni po čemu poseban dan. Kako to, gde je revolucija, narod na ulicama, rušenje režima? Pa, zato što se priča odigrava u alternativnoj istoriji, u kojoj pre svega nije došlo do krvavog raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Umesto toga se u poslednjem trenutku pred rat, intervencijom zapadnih sila stvorila labava Državna zajednica zemalja Zapadnog Balkana, čime niko nije posebno zadovoljan, ali koja se ipak uz značajan ekonomski podstrek integrisala u Evropsku uniju a onda bez velike pompe i raspala unutar nje. Naravno da smo dominirali u sportovima: osvojili svetsko prvenstvo u fudbalu 1994., pa umalo i 1998., a na Olimpijadi u Barseloni, pored tušta i tma medalja, nas je favorizovani drim tim SAD jedva pobedio u finalu u košarci. Možete pretpostaviti šta je (odnosno šta bi) tek bilo u odbojci, vaterpolou, rukometu, tenisu... Ima tu još mali milion šarmantnih gorko-slatkih detalja: Milan Mladenović je živ i sa EKV i dalje objavljuje moćne pesme, u Kragujevcu Folcvagen pravi hit svetski automobil Jugo-Evropa, a Beograd je globalni centar pa tako Salman Rašdi otvara Beogradski sajam knjiga, dok izložbe posećuju Roberto Kavali, Sting i Ana Vintur...

 

 

Ali, ovo nije tek SF igrarija tipa „šta bi bilo kad bi bilo“ već izuzetno promišljeno delo koje eliminišući užase iz skorije istorije koji zamagljuju percepciju, kristališe tenzije u našem društvu i mentalitetu. Naizgled mirna slika Notturno Ane Kapor, Momine ćerke, koja krasi naslovnicu je ustvari u kontrapunktu sa burom koja se gradi od prve sledeće stranice uvodeći nas u harmoniju haosa.

 

Glavni trojac romana: Pavle Janićijević - hiperinteligentni profesor, slikar, pisac i najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade, Vlada Knežević - beskrupulozan političar u usponu i najmlađi ministar u Vladi i konačno Barbara Vajs, prelepa fotografkinja povratnica iz Amerike, i stara ljubav obojici starih prijatelja činiće emotivno-seksualni trougao vrhunskog dramskog potencijala. Istovremeno, njih troje su i igračke, ali i pokretači okolnosti koje bi da unište svet kakav oni poznaju. Štaviše, Janićijević posle prvog uspeha piše roman u romanu, „Obećanu zemlju“ strašnu verziju stvari kakve su se mogle dogoditi, odnosno upravo ono što smo pak, mi doživeli i preživeli, i time privlači pažnju i opasnost...

 

Tanasković je, uprkos svojoj mladosti, temeljan erudita starog kova kakvih je danas sve manje, ali i dete svog doba, pa podjednako vešto barata i komplikovanim umetničko-istorijsko-političko-filozofskim referencama, ali i robnim markama i modernim socijalnim fenomenima. Od očiglednih uticaja iz odgovarajućeg podžanra treba izdvojiti „Čoveka u visokom dvorcu“ Filipa K. Dika, o svetu kakav bi bio da su u II svetskom ratu pobedile sile Osovine, okupiravši čak i Ameriku, gde takođe postoji motiv pisca i dela koji se bave našim svetom, kakvog znamo i pamtimo. A onda su su tu neprebrojne asocijacije na svetske i domaće klasike ne samo iz književnosti već celokupne umetnosti i stvaralaštva ali još češće na kontroverzne i prokažene mislioce koje priznaje tek odabrana i hrabrija manjina. Autor maltene zastrašuje svojim znanjem, ali takođe i poziva na dijalog i promišljanje modernih dekadencija – perverzija i užasa narkomanije, survavanja morala i prave slobode govora i izražavanja, zakulisnih mahinacija svetske politike i monstrouznih planova interesnih grupa... Dakle, svega onoga što bi trebalo sve nas da tišti i muči, ali što opsednuti ubrzanjem života i egzistancijlnim problemima to tako retko činimo. Tanasković puca i visoko i široko, i kako roman odmiče, preokreti su sve neverovatniji, ali u konačnom sledu sasvim logični i šteta je otkrivati ih. Dovoljno je reći da do kraja ovo u odnosu na, možda tek samo u scenama seksa provokativan prvi deo, postaje nešto sasvim drugačije, pa možda čak u duhu romana, zaista predstavlja pravu pretnju žabokrečini u kojoj obitavamo.

 

Ovo je pametan roman, čak i edukativan, ali i beskompromisan i žestok, koji postavlja pitanja i daje jasne stavove o čemu se sve tiše i ređe priča u današnje doba autocenzure i histerične političke korektnosti. Branko Miljković (ali i Bijelo dugme!), su u stihovima iz naslova ove kritike saželi ono što poručuje i Tanasković: poeziju će pisati svi, ali ko je ne sluša, ko ne nauči da je sluša, ostaće na milost, ili pre - nemilost oluje koja neće tek prohujati, već nas sve samleti i odneti sa sobom u ništavilo.

 


vrh strane
Komentari (1)
Pošalji komentar
JovanaR
25.06.2014 11:01
Zvuci zanimljivo. Gde ima da se kupi ovaj roman?


Ime i prezime

Komentar

Unesite kod iznad :