NENAD BARAKOVIĆ BARA: Nisam jedini, ali sam dobar

Datum objave:27.05.2020

Pročitano:1424 puta

By:Simona Kanjevac

Lokacija: Na mostu Beočin‒Beograd

Kojim vrednostima je ostao dosledan?

Nije pravio kompromise i prodao dušu đavolu, a mogao je.

Čega se odrekao?

Odricanjem od nečega neminovno dobijaš druge stvari i iskustva, tako da odricanje ne doživljava kao gubitak. Zapravo, u procesu osvajanja slobode, hipotetički, počinjemo od toga da nemamo apsolutno ništa, tako da ni nemaš čega da se odrekneš, a niko ti ne garantuje da ćeš nešto dobiti, ili osvojiti. Poenta je u putu, ne u cilju. Japanci taj put nazivaju Do. Ako si mangup, ostaješ do kraja.

 

Foto: Tomislav Tomić

Zbog koga bi napustio svoje radno mesto, i u odelu superheroja priskočio u pomoć?

Zbog svakoga kome je ta pomoć neophodna, i ako nisam superheroj. Tu smo, zar ne?

Pa neee! "To se ne jede!" Ta pitanja su deo lida... ali, gotovo sad!
Ovaj slučajni postupak je već ušao u anale.

A sad Lid:

Pravimo presek stanja, s*anja i ostvarenja, oko i nakon izolacije...  U experimentalnom intervjuu,  After All ‒ sa Nenadom Barakovićem Barom!

Na večernjoj liturgiji, 15. marta ove godine proglašeno je vanredno stanje. Šta ti je prvo prošlo kroz glavu? Kolač u rerni ili?


Prošlo mi je kroz glavu to da će čitava situacija biti velika životna lekcija, ako budeš voljan da naučiš nešto o sebi, ili drugima. Apsurdno je to da smo kao zaštitu od virusa stavljali maske, pa je većina zaboravila na one maske koje nosi svakodnevno u životu. Jungovski rečeno ‒ persone. Te iste maske, ili persone su u panici i histeriji popadale kao kule od karata, gde sam lično spoznao ljude u kojima preovladava ljudskost, i one druge, u kojima životinjski nagon ima primat, uprkos tome što nisu više u pećinama, već u soliterima.


Čini mi se da su mnoge "maske" ili kreature ličnosti ipak oblikovane na temeljima promena u načinu života
i unutrašnjih stanja tokom izolacije. Kad smo kod toga, šta misliš kako svako od nas može da se izbori sa njima i oslobodi ih se?


Da mogu odgovoriti na tako veliko pitanje pomogao bih prvo sebi. A nisam ni psihijatar, niti psiholog. Moje je da sviram, pišem i radim ton.

Nisi jedini koji se uhvatio umetnosti i svega lepog od čega „nema 'leba”, to znaš?

Ma nisam jedini, ali sam dobar. Pazi, ti si odlična novinarka, pažljivo biraš sagovornike, ali radiš sa mnom intervju? To onda nešto govori. Trebaš da se postaviš tako da si spreman da umreš za to što voliš, a ne da živiš od toga. Posle takve postavke dolazi sve na svoje mesto, ili ne dolazi. Nije važno.

Šta onda to govori? Misliš da treba da si spreman da umreš za ideale da bi sve išlo kako treba?  Bira se voleti ili živeti od „toga”?

Ma mi samo mislimo da nešto biramo. Ne vrti se svet oko nas, niti smo značajni koliko mislimo da jesmo. To je pokazala i ova kijavica koja nas je pozatvarala na tri meseca.

Kako ipak očuvati te svoje okupacije  ‒ ćerati po svom, „pa makar nemao”... ili nešto drugo?

Ako očekuješ da ću kukati o tome kako muzičari, piskarala i novinari žive loše, nećeš dobiti taj odgovor. Iza sebe imam preko sto svirki, tri albuma, par knjiga u kojima su moje kratke priče, pedesetak pozorišnih predstava kao tonac, brdo kolumni, istraživačkih tekstova, ali i ono najvažnije, par pravih prijatelja. Tako da iza sebe već imam toliko koliko neki ne mogu skupiti za tri života. Bitno je šta ostavljaš iza sebe, jer poneti ništa ne možeš tamo gde idemo.

Dve pesme sa spotom za mesec dana  postojanja benda TBK? I bUM!  Pojeli ste Kesidija, Artan Lili i Gobline na top listama! Šta je sledeće? Kakav je vaš apetit nakon izolacije? Treba li da se brinemo?

Ma nismo nikoga pojeli, nemam ambiciju da se takmičim „ko ima veći”. Meni je drago što se Idemo do klaba motala u vrhu top lista sa poznatim bendovima, nevezano šta mislim o njima. Pogotovo jer sam sa tom pesmom želeo da obesmislim rokenrol scenu, i upalilo mi je. Ona je prošla zapaženo i sada idemo dalje. Uskoro treba da se pojavi spot za pesmu Tanka Linija i to je to. Nadam se albumu na jesen i voleo bih da se još par pesama tako zavrti, jer mislim da ovo što pravimo može biti bar debi, ako ne album godine. Meni će svakako biti.

A šta je bitnije od „veličine”?

Bitno je da si zadovoljan veličinom bez obzira na veličinu.


Čini se da ste svakom pesmom „potkačili” po neki pravac, a Idemo do klaba kažeš definitivno rokenrol scenu.
Planirate da narednim pesmama obesmišljavate  rege, raste i ska-darlijsku muziku?

Ma ne, ne treba sve da ode u preterani sarkazam i cinizam, jer je to neka vrsta pasivne agresije, što na ludilo oko nas jeste zdrav odbrambeni mehanizam, ali u svemu treba imati granice, pa i u tome.

„Naš cilj je da prosečne plate budu 900 evra”, piše na tvojoj novoj fotografiji koja je razdrmala društvene mreže. Čemu služi ova fotografija?

Bilo je kreativno druženje u Alternativnom kulturnom centru u Beočinu, kao i svakog vikenda. Drugari su iz sprdnje krenuli da sklapaju taj kolaž, pa mi je palo na pamet da ispoziram, jer sam znao da mi treba nova slika za sledeći intervju, a taman se tu i zadesio Tom, koji je jedan od lucidnijih fotografa koje poznajem. A čemu služi, valjda pokušaj da iskoristim moju trenutnu vidljivost i skrenem pažnju na druge, koji su nevidljivi, ali i te kako postoje.

Nije da mi je ambicija da ovaj intervju posluži kao uporište za najsavremeniju "Platonovu Državu". Ali, zamolila bih te da tu svoju vidljivost iskoristiš i  predstaviš kako ti vidiš mikro uređenje neke institucije, centra ili sistema koji bi pomirio ljubav i življenje od  stvaranja koje smo malopre spomenuli?

Ljubav i življenje od stvaranja možemo pomiriti ako se prvo pomirimo sami sa sobom. Imaš one koji su kreativni, oni stvaraju. Imaš one koji nisu, oni otimaju. Nema veze to samo sa umetnošću. Stvara se i u proizvodnim pogonima i u pekarama.

Dobro bre, na svim si stranama ‒  kolumne, kratke priče, muzika, novinarstvo...
Kad ćemo te videti u nekoj predstavi?


Zvuči kao mnogo stvari, ali sam sve to obuhvatio u jedno, jer je međusobno povezano i zaista sam srećan zbog toga. Dajem sve od sebe. A predstave, više volim da sam iza scene. Glumio bih, ali kada bi je radio neki profesionalac, nemam vremena da radim sa amaterima.

Interesantno što si to spomenuo. Mislio si da bi sarađivao sa profesionalcem ili  sa nekim ko je profesionalan u svom poslu? Koliko ima prvih, a koliko drugih kod nas i kakva su tvoja iskustva?

Pa kroz saradnju sa boljima od sebe naučiš dosta toga. Tako da uglavnom tražim bolje od sebe za saradnju ili savet. Na moju žalost, sve ih teže nalazim.

Kako je rođena Ana? I gde je nestala nakon izolacije?

Ma ne, nije za javnost kako je nastala. Postoji pozadina, ali ako je ispričam gubi smisao. Neka svako doživi na svoj način, ko je čitao. Ana nije nestala. Ostala je na Bećićevom sajtu Kultura 381, ali koliko sam čuo, dve priče o njoj treba da se pojave u nekoj zbirci kratkih priča koja će se zvati Korona tajm, toliko znam.

O čemu još piskaraš u poslednje vreme?

Upravo sam završio prikaz knjige Borisa Leinera, bubnjara Azre i mnogo mi je drago što je meni zapalo da budem prvi koji će uraditi prikaz. Tu su stalno neke kratke priče i roman koji prepravljam već godinu dana.

Instagram galerija Tomislava Tomića


vrh strane
Komentari (0)
Pošalji komentar


Ime i prezime

Komentar

Unesite kod iznad :