MIODRAG STOŠIĆ- PROZNI PISAC, PESNIK, AFORISTIČAR, SLIKAR, STAND UP KOMIČAR, ROCK PEVAČ...

Datum objave:27.01.2018

Pročitano:1104 puta

By:Milan B. Popović

Podsvest nam daje odgovore na pitanja koja ne umemo svesno da postavimo!

Objavili ste tri prozne knjige. Recite nam nešto detaljnije o svakoj od njih... Da li ih, po nečemu, neka „nit“ vezuje ili ne?

Preciznosti radi, tačnije je reći da sam objavio dve i po samostalne knjige. Prva knjiga, "Tango na trotoaru", svojevrsni je omnibus tri pisca. Moje malenkosti, Dušana Babića i Predraga Mandića. Ovaj projekat, pod geslom "Nismo mogli sami", okupio je na jednom mestu naše, tada najbolje pripovetke. Šansu da se nađu u samostalnoj knjizi moje pripovetke su dobile 2013.godine, kada izlazi moja prva samostalna knjiga "Mačka bez jedne cipele". Kroz dvadeset priča sam proputovao kroz svoj prozni univerzum trudeći se da bude što šareniji. Moja poslednja samostalna knjiga je "Mis mokre oči", koja je izbor iz celokupnog poetskog opusa, koji datira od 2000.godine do prošle godine. Zajednička nit sam ja. Koliko god je svo to stvaralaštvo, na prvi pogled razbacano stilski i tematski, njega povezuje moj pečat, koji pažljivi čitaoci registruju, kad-tad.

 

Miodrag Stošić


Vaše najnovije, aktuelno izdanje, jeste poetska zbirka, simboličnog naziva – Mis mokre oči. Plačete li često ili ne? Da li sanjate suze radosnice? Šta sanjate uopšte i da li sanjate?

Neko je rekao da je plakanje umivanje sobom, svojom dušom. Sudeći po tome, ja vrlo vodim računa o svojoj higijeni. Sanjam često ali iskreno nisam preterani "vernik" snova. Pre svega zato što analizom snova gotovo uvek shvatim da su svi snovi iskrivljena ogledala moje podsvesti. Ili što bi Molder iz "Dosijea Iks" rekao - Podsvest nam daje odgovore na pitanja koja ne umemo svesno da postavimo.

Jedan ste od predvodnika srpskog, sad već odomaćenog stend up humora kod nas i regionu. Recite nam nešto o Vašim počecima... Neke urbane legende iz Vaše prošlosti, detinjstva, srednje škole, pa do završetka fakulteta Političkih nauka.

U osnovnoj školi sam na tabli jednom napisao "Srećan Osmi mart svim ženama i svima koji se tako osećaju". Uvek sam bio talentovan za šaljive stihove. Ipak, da ne bude zabune, ja nikada nisam bio vragolan u maniru Toma Sojera, recimo. Bio sam debelo, stidljivo dete koje je svojim humorom pokušavalo ne da provocira odrasle već da se izrazi. I tu je ta razlika između komičara, kojima je komedija kanal komunikacije, i prirodno veselih ljudi koji nemaju potrebu da izađu na scenu.

Završili ste pomenuti fakultet. Smer-međunarodni odnosi. Time se ne bavite. Zašto, zbog čega? Imate li jasan i koncizan odgovor?

Ja mislim da se bavim međunarodnim odnosima jer sam među narodom i odnosim se sa njim. Ako se misli na diplomatiju, to jeste polje mog teorijskog interesovanja, bilo i ostalo, ali sam vremenom shvatio da je praksa tog posla, realnost, suviše prljava za mene, kao i čitava praktična politika. U tom filmu ja mogu biti samo lekar (dijagnostičar), nikako pacijent.


Bavite se aforizmima, satirom, humorom... Kako je taj vid Vaše kreacije tekao od samih početaka pa do ovog momenta?

Satira je nešto u šta sam uspeo da "upakujem" svoju iskonsku potrebu da reagujem humorom na sve oko sebe, jer ne mogu drugačije. Od srednje škole sam počeo da zapisujem svoje misli a kada sam počeo da objavljujem u "Ježu" i "Politici" dospeo sam u prvu ligu. Neki bi rekli da je sad lakše. Sad je međutim opasnije jer su očekivanja publike uvek ogromna a greške se ne praštaju.

 

Miodrag Stošić

Mnogi ne znaju za još jedan Vaš umetnički talenat – slikarstvo! Zašto ste ga sakrili od javnosti, pomalo zapustili, a tu je, u Vašim umetničkim, dugim i tankim prstima...

Parafraziraću Nikolu Pejakovića - "Ili si slikar svakoga dana ili nisi uopšte." Negde sam tokom svog školovanja prestao da slikam i od svega toga je ostala navika da olovom "upropastim" svaki beli papir na koji naiđem. Ko zna, možda ću se aktivirati ponovo ali to će biti ili najbolje moguće ili nikako.

Tekstopisac ste i pevač šaljivog rokenrol benda „Grbave tange“. Recite nam koja je početna postavka benda bila, a koja je trenutna, aktuelna. Često putujete po Srbiji, Hrvatskoj i regionu. Kako Vas publika prihvata? Imate li neku anegdotu ili dve, da ih podelite sa našim čitaocima?

"Grbave Tange" su priča koja traje. Možda baš zato što još uvek nismo postali popularni. Imamo to zrno ludila koje nam dopušta da o Tanji Bošković pevamo u Klinici za odvikavanje od alkohola. Da pesmu "Ne diraj Dražu" izvodimo u sred Zagreba. Za ovih pet godina nikad nismo imali neprijatnu situaciju jer je naša publika svuda ista. Idioti nikada ne bi došli na naš nastup i ne dolaze. A pametna, duhovita osoba sasvim je ista u Novom Pazaru, na Kosovu ili u Temišvaru - gde smo nastupali pred publikom gde gotovo niko nije znao srpski.

Kojeg karaktera su pesme „Grbavih tangi“? Čini mi se da postoje prelazi u atmosferi, boji i liričkim tematskim odabirima. Godine, zrelost, mudrost, vreme...? Šta Vas najviše inspiriše pri pisanju tekstova za Vašu grupu „Grbave tange“?

Prve pesme "Tangi" bile su šala. Hrabri songovi sa panč-lajnom. Takve su "Zvezde grandža", "Držač noge u porniću" ili "Nevin u Lebanu". Ipak,vremenom je ozbiljna strana moje poetike počela da se infiltrira kao špijun u ratu. Najpre smo dopustili sebi da, zarad moje promocije uradimo pesmu "Boli me" a potom su "ozbiljnije" pesme dolazile same od sebe. Danas naš repetoar varira od šale kao ozbiljnosti. Kao i život, uostalom.

Radite na više medija...TV i Radio, štampani mediji. Šta Vam više prija, koji medij? Da li ste ikada imali tremu i ako jeste, kada i kojim povodom?

Najviše mi prija onaj "ljudski medij" a to su živi nastupi, bez obzira da li pevam, pričam ili recitujem. Trudim se da u svakom mediju budem onakav kakav dati medij zaslužuje. Ne pada mi na pamet da sve vreme budem isti izraz. Što se treme tiče, nisu bitni momenti kad stojiš pred 100 ljudi a opušten si kao da si pred jednom osobom. Računaju se oni kada si pred jednom osobom a imaš tremu kao da si pred 100 ljudi. Kao i sve umetnike, mene muči ovaj drugi slučaj.

Scenarista ste...Recite nam nešto više o tome...

Od 2011.godine deo sam tima emisije "Veče sa Ivanom Ivanovićem". Tu sam naučio šta znači raditi timski a opet kreativno i šta znači kada 2 miliona ljudi čuje ono što si napisao. Taj posao zvuči jako zabavno što i jeste ali je pored toga jako odgovoran i svakodnevan. Radio sam 4 godine kao scenarista "Malog Marka" na Radiju S, što je bio moj put u zdravi infantilizam, a danas pišem "Karavan" na Radiju Beograd 1, koji je možda put ka nekoj zrelijoj fazi života.

Bavite li se jogom? Transcendentalnom meditacijom? Šta Vas opušta, a šta uznemirava?

Ne bavim se pomenutim veštinama. Mislim da me opušta onaj kratki period nakon što uradim nešto kreativno. Onih pola sata posle nastupa ili neke emisije. A nakon toga, malo po malo, kreće pristisak problema, realnost se vraća kući. Uznemirava me ljudska slabost i glupost.

Kakvi su Vam umetnički planovi u Ovoj, Novoj, 2018. godini? Šta sve možemo očekivati od Vas...?

Imam nameru da najzad objavim samostalnu knjigu aforizama, nakon brojnih učešća u antologijama. "Grbave Tange" su ušle u studio i čeka nas ozbiljniji rad na pesmama i nastupima a ako budem imao vremena posvetiću se i jednoj predstavi. I naravno trudiću se da i dalje ostanem sebi svojstven, šašav i da nikad ne zaboravim da je Brus Kempbel najbolji glumac na svetu. Ne znate ko je? E baš zato je meni i najbolji.


vrh strane
Komentari (0)
Pošalji komentar


Ime i prezime

Komentar

Unesite kod iznad :