Mi­li­ca Vu­jo­vić LINK ZA CEO GRAD

Vi­še sam “ro­ker­ski” ori­jen­ti­sa­na, ali sam uvek bi­la po­bor­nik elek­tron­ske umet­no­sti. S ob­zi­rom na to da sam stu­di­ra­la isto­ri­ju umet­no­sti, uvek su me fa­sci­ni­ra­li kla­sič­ni iz­ra­zi; me­đu­tim, vre­me­nom sam shva­ti­la da je elek­tro­ni­ka na­ša bu­duć­nost, da je ne­iz­be­žna, da omo­gu­ća­va go­mi­lu no­vih iz­ra­za. Okol­no­sti su bi­le ta­kve da sam sti­gla i do goa tran­cea. Či­nje­ni­ca je da mi tec­hno vi­še od­go­va­ra, ma­da je sve to da­nas to­li­ko sin­te­ti­zo­va­no da je ja­ko te­ško na­pra­vi­ti raz­li­ku. U prin­ci­pu, uvek me “ura­di” mu­zi­ka sa emo­ci­jom i uvek mo­že da mi bu­de do­bro. Ako me ne­što sma­ra, ose­tim to “u ma­lom mo­zgu”.

Mno­go kon­ce­ra­ta sam vi­de­la u Be­o­gra­du, a ne­ke i u ino­stran­stvu. Na par­ti­ju mi je do­ži­vljaj uvek bio ka­da pro­va­lim da ta žur­ka za­i­sta “ra­di”, da po­či­njem da se ose­ćam kao u ne­koj pri­jat­noj ma­ši­ni, gde ču­jem sva­ki njen za­vr­tanj, toč­kić, la­nac.. To su mo­men­ti ka­da mo­gu sa­mo po­gle­dom da ko­mu­ni­ci­ram sa ne­kim lju­di­ma. Naj­vi­še vo­lim iz­ne­na­đe­nja te vr­ste.

 

Vo­lim da is­tra­žu­jem. In­te­re­sant­no mi je da vi­dim naj­ra­zli­či­ti­je kon­cer­te. Kon­cert Li­ving Co­lors je bio naj­bo­lji ko­ji sam ču­la u Be­o­gra­du! I to je je­dan od ben­do­va ko­ji sam po­če­la da slu­šam tek po­što sam pri­su­stvo­va­la kon­cer­tu. Ina­če je ši­rok spek­tar mu­zi­ke ko­ju vo­lim, to se vi­di i po CD-ima na mo­joj po­li­ci. Sve me za­ni­ma. Ipak, na ne­ki ču­dan na­čin mo­gu da iz­dvo­jim Bad Bra­ins, Dub Wars i oba­ve­zno Tri-Ele­ven… Od na­ših vo­lim Eyes­burn, Dark­wo­od…

 

 

Po­zna­jem ja­ko mno­go lju­di i uglav­nom me za­ni­ma ko su oni za­i­sta i da li su ono za šta se pred­sta­vlja­ju. Dr­že­ći se prin­ci­pa da mi je sva­ka isti­na dra­ža od bi­lo ko­je la­ži, omi­lje­ne grad­ske fa­ce mo­gu da bu­du u naj­ra­zli­či­ti­jim sfe­ra­ma, od onih ko­je po­štu­jem, do onih ko­ji­ma se di­vim…

Mno­go se kre­ćem. I po­sao mi je ta­kav, po­se­ću­jem iz­lo­žbe, kok­te­le, re­vi­je i slič­ne do­ga­đa­je za ko­je sam, dok sam bi­la mla­đa i ose­ća­la da pri­pa­dam un­der­gro­un­du, mi­sli­la da im ni­ka­da ne­ću po­sve­ti­ti pa­žnju. Me­đu­tim, vre­me je po­ka­za­lo da bi­ti ko­mer­ci­ja­lan ne zna­či nu­žno pri­hva­ti­ti la­žne vred­no­sti. Ipak se me­sta na ko­ja od­la­zim u Be­o­gra­du ve­zu­ju za mu­zi­ku ko­ja mi pri­ja, to su me­sta gde pi­će ni­je pre­te­ra­no sku­po i na ko­ji­ma se uvek na­đem sa me­ni po­zna­tom eki­pom.

Mno­go je le­pih me­sta, ali me­ni je do sa­da naj­o­pu­šte­ni­je bi­lo u Li­sa­bo­nu... Naj­ma­gič­ni­je, naj­stri­pov­ski­je, naj­mi­stič­ni­je… Po­red to­ga što vi­dim ne­što no­vo, pu­to­va­nje me uvek ma­lo trg­ne, se­tim se se­be, se­tim se da ne­mam če­ga da se pla­šim i da tre­ba da se opu­stim. Ve­ru­jem da na sva­kom me­stu na sve­tu po­sto­ji ne­ka eki­pa ko­ja je baš kao mo­ja, da po­sto­je ne­ki dru­ga­ri ko­ji ve­ru­ju u stva­ri u ko­je ja ve­ru­jem, a pu­to­va­nje mi to uvek po­tvr­di jer ne­ka­ko baš ta­kve sret­nem!    

Kao što je već ne­ko re­kao: “BRA­KE YOUR FE­ARS - LI­VE YOUR DRE­AMS!” :-))

 

 

fotografisali Angie i GURU