Marquis de Sade - 1834. reč sadizam dospeva u rečnike..

Datum objave:05.10.2005

Pročitano:5046 puta

By:Angie


Markiz de Sad je jedan od najkontraverznijih likova svog vremena. Neki kažu da je bio slobodoumni radikal, a drugi ga osuđuju kao seksualno izopačeno čudovište. Rođen je u jednoj od najstarijih provansalskih plemićkih familija, koja je u to vreme pripadala osiromašenom plemstvu. Kako bi se izbavila od daljeg propadanja porodica je primenjivala razne strategije u cilju održanja svog društvenog statusa. Njegov otac je bio diplomata i ozloglašeni biseksualni plejboj koji je čak jednom bio uhapšen zbog afere sa muškarcima. Majka, hladna i distancirana žena je ostavila sina u manastiru odmah po rođenju. Sa pet godina De Sad je poslat kod strica opata u Avinjon. Iako je opat bio crkvenjak, imao je ljubavnicu i možda čak držao bordel. Odrastajući okružen licemerjem, De Sad je naučio da prezire crkvu i njen lažni moral. Potom je pohađao jezuitski koledž, Luj Veliki, gde su đaci javno šibani. Možda je ovo iskustvo i pristupanje vojsci sa 14, kao i borba u sedmogodišnjem ratu posejalo seme njegove strasti za nasiljem i ponižavanjem. 


Po izlasku iz vojske živi aristokratski, razvijajući ljubav za pozorištem i umetnošću uz česte posete bordelima. Kasnije ga je njegova porodica oženila sa Pelaži de Montrej, devojkom koja je poticala iz familije čije je plemstvo bilo skorašnje, ali bogatstvo ogromno. U mladosti je De Sad stekao reputaciju razuzdanika, prateći u stopu svog strica opata, i oca. Ubrzo nakon venčanja biva uhapšen po prvi put, ali uspeva da izbegne dužu zatvorsku kaznu zahvaljujući uticajnoj ženinoj porodici. U sličnim prilikama u budućnosti, oni će biti manje raspoloženi da ga izvuku iz nevolje iako je mladi par već dobio dva sina i ćerku. 


Godine 1768. De Sad je pokupio krojačicu Rozu Keler sa ulice i i tražio od nje da ga bije i pljuje na krstu. Kada je ona odbila da to učini, sam sebe je pljuvao ugledajući se na scene raspeća i izbičevao je devojku. Uspela je da pobegne, a potom ga je tužila. De Sad je završio po drugi put u zatvoru i proteran je u zamak La Koste.


Bilo mu je dopušteno, međutim, da se uskoro vrati u Pariz. Sve do 1772. god. živeo je prilično mirnim porodičnim životom, u dve različite kuće. Iste godine posetio je bordel u Marseju, dao prostitutkama neke afrodizijake (za koje su one mislile da je otrov), a od svog sluge tražio da ga sodomiše. Zbog ovih zločina De Sad, u bekstvu, biva sa svojim slugom osuđen na smrt. Spaljeni su “in effigy' - t.j. spaljene su njihove slike. Ovo je učinilo De Sada najpoznatijom žrtvom zakona o sodomiji. Godine 1777. je uhapšen u Parizu, gde jedošao da poseti majku na samrti. Držan je u zatvoru 2. god. uz pomoć 'zapečaćenog pisma' (lettre de cachet) na molbu njegove familije, posle čega je njegova kazna opozvana. U zatvorima Vinsens i u Bastilji, počinje je da piše knjige koje su ga učinile slavnim. 


De Sad je, kako je iznosio, pozvao narod Pariza na oružje iz njegove zatvorske ćelije 2. jula 1789. god. vičući da se zatvorenici u Bastilji tuku nemilosrdno. Prebačen je u Šarendon, a 12 dana kasnije je razaranje njegove bivše zatvorske ćelije označilo početak Francuske revolucije. Čamio je još godinu dana u tamnici pre nego što je mogao da stupi na scenu revolucije u kojoj je aktivno učestvovao sve dok nisu radikalni jakobinci preuzeli vlast. Njegova žena je sada bila u pravoj opasnosti, a on je bio ponovo uhapšen i osuđen na smrt po drugi put, sada zbog izdaje. Dva dana nakon presude, jakobinci su izgubili vlast i sami dopali giljotine. De Sad je bio ponovo slobodan. Našao je novog ljubavnika sa kojim je živeo u siromaštvu. Neke od njegovih knjiga sada su bile objavljene a neke drame su se igrale. Sloboda, međutim, neće potrajati. Ubrzo nakon Napoleonovog preuzimanja vlasti, De Sad biva ponovo uhapšen, ovoga puta zbog opscenosti njegovih knjiga. Još jednom je poslat u zatvor Šarendon, koji tada postaje ludnica. Tamo je i okončao svoj život, pošto je jedva nadživeo pad Napoleonovog režima. Živeo je u vreme pet različitih režima i svaki od njih ga je slao u zatvor. Nijedna De Sadova slika nije preživela, a grob mu se izgubio. Prvo hapšenje Markiza de Sada više je rezultat onoga što je rekao ili napisao, nego onoga što je radio. Proveo je skoro 29 od svoje 74 godine u zatvoru. Ipak, on nikada nije bio osuđen ni za jedan zločin. Njegovi spisi su, međutim, na čudesan način sačuvani uprkos svim naporima da se oni unište, a njegove reči su ga učinile čuvenim. 


1834, reč sadizam ( zadovoljstvo koje proizilazi iz nanošenja bola ili ponižanvanjem drugih) dospeva u rečnike. Iste godine, pojavio se članak u pariskoj reviji osuđujući De Sada i njegov rad. Ali, dok su mnogi videli De Sada kao izopačeni uticaj, drugi su u njemu videli pobunjenika protiv buržoaske čestitosti. 1843, kritičar Čarls Augustin Sen-Bov sugeriše da su De Sad i Bajron dve najveće inspiracije moderne ere. 1909, Gijom Apoliner slikar, pesnik i začetnik nadrealističkog pokreta je tvrdio da je De Sad imao “najfiniji um” na svetu. Nakon drugog svetskog rata, vođe nadrelista, poput Andre Bretona, žele da NAGRDE buržoasko društvo i biraju De Sada kao svoj amblem. Ne da više nije perverzan ili surov, nego je postao simbol revolucije u umetnosti i literaturi. Nadrealistički pesnik Pol Eliar je napisao da je De Sad “želeo da vrati civilizovanom čoveku snagu primitivnih instinkta i da oslobodi ljubavnu imaginaciju od svojih navika”.


1960-ih, De Sadov imidž se opet menja: sada ga usvajaju kao ikonu seksualnog oslobođenja. Današnja SM scena čini okret u njegovom pravcu. Pored svih ovih promena interpretacije, mnogi ljudi koji ga osuđuju ili obožavaju verovatno nisu pročitali njegovo delo. Njegovi romani ipak pomeraju granice ukusa- da bi ga čitali, treba vam jak stomak i uvrnut smisao za humor.


Postajao je sadista kada su pobožni uspevali da izazovu njegov bes, suprotstavljajući se njegovim seksualnim zadovoljstvima i bogohulnom ponašanju. Želeo je da im da lekcije iz prezira: treba da se prođe kroz pakao da bi se znalo šta je raj. 

Njegove najčuvenije knjige su: 120 dana Sodome, (prvi put štampano 1904. god.), Justina ili nevolje sa vrlinom (1791), Filozofija u Budoaru, Aline i Valcour (obe knjige su objavljene 1785. god.) i Juliette (1797).

vrh strane
Komentari (0)
Pošalji komentar


Ime i prezime

Komentar

Unesite kod iznad :