Kratka istorija posuda za vino

Vino od kako je nastalo, nastanilo je domove širom sveta i zauzelo vrlo važnu ulogu u životu njegovih konzumitelja. Toliko važnu da je postalo simbol jedne religije, proglašivši ga čak Božijom krvlju.

A da bi voljeno vino dospelo u naš miljeni podrum pića Beograd, potrebno je bilo nekako ga preneti i u nečemu držati. Posude poput Svetog grala za nas, ali sa poklopcem. I manje-više danas znamo kako se drži vino. Ali kako se pre držalo? U čemu se prenosilo i putovalo svetom?

Evo male istorije o tome. Istorija o tome kako se razvila distribucija pića i kako je distribucija pića Beograd postala ono što danas jeste.
Ono što je bilo potrebno obezbediti jeste da su posude prenosive, dovoljno lagane za putovanje, da spreče ulazak vazduha i oksidaciju vina, da u nekim slučajevia omoguće otvaranje i ponovno zatvaranje posude, i za kraj da nekako omoguće održavanje temperature.

I sve je počelo sa kvevrima, nekih 6000 godina p.n.e. u Gruziji. Za većinu ljudi koji ne znaju šta su kvevri, to su ogromne glinene posude od nekoliko stotina, pa i hiljada litara kapaciteta. Zbog svoje veličine, verovatnoća da se u njima prenosilo vino je malo verovatno, mada neki istoričari to tvrde. Ali ipak su važni jer su preci svih ostalih posuda i važni su jer se u njima proizvodilo vino, od grožđa do konačnog proizvoda. Suština ovih posuda je da se one zakopavale u zemlju zbog održavanja temperature, u njih stavljalo grožđe, muljalo, a kada bi fermentiralo, zatvarale bi se ogromnim kamenom i osatvljale tako i do dve godine dok se finalan proizvod ne dobije.

Posle kvevrija, u vreme bronzanog doba Grci su izumeli amfore. Posude od pečene gline koje dosta podsecaju na flaše ii toliko su bile dobre za distribuciju vina i drugih dragocenih tečnosti da su postale standardizovan način distribucije pića mediteranskih država i regija Mesopotamije, a vrhunac su doživele u staroj Grčkoj i Rimu. Ove posude su imale dno koje se sužava pogodno za skupljanje taloga i zakopavanje kada je bila potrebna stabilnost i stalna temperatura, usko grlo koje je bi smanjilo dodir sa vazduhom i oksidaciju, drške koje su olakšavale utovar i istovar na brodove. Za zatvaranje se u početku koristili glineni poklopci a kasnije šever i mokra glina, krpe i vosak, i za kraj su Rimljani eksperimentisali sa plutom koja se i danas zadržala jer je najbolje sprečavala kontakt sa vazduhom.

Burad su izumeli Kelti, ali Rimljani su za njih saznali tek kada su osvojili Gale, koji su ih koristili za pivo. Kako su se Rimljani probijali sve severnije, distribucija pića u amforama kopnom više nije bilo u opticaju. Bile su previše teške i suviše lomljive za takav vid transporta. Zato su hrastova burad bila idealna. Bila su lakša, manje lomljiva i oblika koji pomeranje sa jednog mesta na drugo čini jednostavnijim. Toliko su postala popularna da su stavili tačku na vladavinu glinenih posuda.

Nakon buradi, konačno su stigle i staklene flaše u 17. veku. U početku su imale kratak vrat i široko dno, ali su već do 19. veka konačno dobile oblik poznat i dan danas sa plutanim čepom. Burad su još bila u opticaju, ali flaše su pružale bolje uslove za sazrevanje vina, prodaju i nije blo potrebno otvarati ih što je umanjilo opasnost od oksidacije. Iako je na nekim mestima bilo zabranjeno neko vreme prodaja vina u flašama, flaše su ipak opstale.

Sada u moderno vreme, iako su flaše još tu, problem nastaje kada se transportuje jeftino vino na duge relacije poput drugog kontinenta, jer flaše koliko god da su pogodne i bile lakše od ostalih posuda, ipak košta njihov transport. Zato su sada izmišljene plastične kese za vino. Ali ne obične plastične kese, već od 24000 litara. To je količina dovoljna za više od 30000 flaša. Da nema ove tehnologije, diskont pića cene ne bi nudio toliko povoljne, bez obzira na kvalitet vina. Ali pošto postoji zamena za flaše pri transportu, za vina poput onih iz Australije, Amerike i Južne Afrike, podrum pića cene nudi povoljno.

I neko bi mislio da je tu kraj. Ali i pored sve ove tehnologije, što se tiče vina, ljudi više vole tradicionalnije proizvodnje. Pomisao da im vino dolazi iz mehura od 24000 litara im je mrska. Zato se sada neki proivođači okreću istoriji i u nekim mestima se vraćaju proizvodnji i transportu u amforama, pa i kvevrima. Tako proizvodnja vina gleda i u budućnost ka novim izumima za proizvodnju i transport vina, ali i u prošlost ka starim tehnologijama koje su na mnogim mestima i zaboravljene.

I za sada tu naša istorija vina i razvoj posuda za transport staje. Ali ko zna gde će i u kom pravcu nastaviti...