Ko su prave žrtve mode?

Datum objave:05.04.2007

Pročitano:5421 puta

By:Tanja Beljanski

Modna industrija i eksploatacija

Nijedna ljubav ne bi trebalo da nas zaslepi. Isto važi i za ljubav prema modi.
Koliko vas se zapitalo gde su proizvedene naočari koje vam ''tako dobro stoje'' ili, pak, farmerice, jakna, patike ili bilo koji drugi odevni predmet? Da li ste ikada pomislili da nešto nije u redu sa svim tim cenama garderobe, bilo da su veoma niske ili veoma visoke? Da li vam je ikada palo na pamet da postoji i druga strana medalje koja je, na užas mnogih ljudi zdrave pameti, sve mračnija i mračnija?


Naime, zahuktala modna (i ne samo modna) industrija stvorila je od nas bolesne potrošače, a od ostatka sveta (tačnije zemalja tzv. Trećeg sveta) robove naših bolesti. U Indiji, Kini, na Tajlandu, u Vijetnamu, Kambodži i mnogim drugim zemljama postoje fabrike nalik na one iz perioda industrijske revolucije. Da podsetim: bilo je to u 19-om veku (francuski pisac Emil Zola napisao je potresne romane o ovoj temi). Porodice su umirale u eksploatatorskim fabrikama industrijalaca - novih bogataša. 


Težak fizički rad bez odmora, izgladnjivanje, seksualno zlostavljanje, ucenjivanje, izrabljivanje dece kao radne snage, apsolutno neadekvatni uslovi za rad na (novonastalim) mašinama koji su često uzrokovali i teške povrede ili smrt radnika, kao i svaki vid nehumanog ponašanja poslodavaca tokom dugog niza godina doveli su do velike revolucije radnika. Rezultat toga bilo je donošenje zakona koji radnicima daje pravo na (čuvenih, a danas često prećutno ignorisanih) 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati zabave. Praznik rada 1. maj (na engleskom The Labour Day) je internacionalni praznik koji slavi baš to: pravo ljudskog bića na rad i odmor. I šta se dešava danas, mnogo godina nakon svega ovoga? 


Dozvolite da vam pokažem na najboljem primeru NIKE. Ovu kompaniju ne biram slučajno. Ne samo što Nike igra vodeću ulogu u formiranju stila dece, kako u našoj, tako i u drugim zemljama (čime nam je ova marka i veoma bliska), nego i zato što je ona jedna od najmorbidnijih i najbeskrupuloznijih eksploatatorskih kompanija na svetu. Na nesreću, nije usamljena. U korak sa njom idu i Adidas, Fila, Calvin Klein, Tommy Hilfiger, GAP, Levi's, Polo Ralph Lauren, Lotto, Reebok, Speedo, Umbro, North Sales, Russel Athletics i zaista mnogi drugi. Evo i dokaza da ''made in USA'', na primer, ne mora da znači ono što piše. Tokom 70-ih godina 20. veka najveći broj Nike patika pravljen je u Južnoj Koreji i na Tajvanu. Kada su radnici dobili nove slobode i plate počele da rastu, Nike je krenuo u potragu za ''boljom ponudom.'' Našao je u Indoneziji, Kini i, najnovije, Vijetnamu - zemljama sa slabo razvijenim zakonima o pravima radnika u kojima je jeftin rad obilan. 



U Kini i Vijetnamu zakon zabranjuje radnicima da osnivaju nezavisne sindikalne unije, što je bilo karakteristično i za Indoneziju do 1998. kada je sa vlasti zbačen diktator - general Suharto. Ove tri zemlje nastavile su da budu mesta u kojima se proizvode Nike patike. Zanimljivo je i to da Nike nema nijednu svoju fabriku za proizvodnju; imaju samo ugovore sa različitim vlasnicima fabrika. Na taj način kompanija pokušava da izbegne odgovornost za uslove rada u fabrikama govoreći da je ''samo kupac'', što je potpuno neprihvatljivo i licemerno. Naime, Nike ne samo što diktira dizajn, materijal i cenu koju će platiti za proizvodnju, nego je i donosilac najvećeg profita fabrikama koje za njih rade. The New York Times je objavio članak u kojem iznosi da u prve dve godine u kojima je Nike bio u Vijetnamu, jedan zvaničnik fabrike osuđen je za fizičko zlostavljanje radnika, drugi je pobegao iz zemlje tokom policijske istrage o optužbama za seksualno zlostavljanje radnika, a treći bio optužen za njihovo iskorišćavanje. Nike je tako profitabilna kompanija i prodaje patike po toliko visokim cenama da može i te kako priuštiti povećanje plata radnicima, a da cene proizvoda ostanu nepromenjene! Da bacimo pogled na brojeve: kao i sve druge kompanije, Nike radnicima u ovim zemljama isplaćuje minimalac ili, čak, i manje od toga ili ništa! 


Za pokrivanje najosnovnijih troškova života jedne osobe u Indoneziji potrebno je 37.50$, a za potrebe porodice 75$ mesečno. U sve tri zemlje o kojima je reč, pristojni honorar značio bi 4$ dnevno. Nike je kompanija koja ima 8.7 milijardi dolara (!!!) i prodaje svoje patike po ceni od 150$. To znači da može da plaća mnogo više, a da pri tom ne oseti ništa! Osim toga, Nike je najveća kompanija patika na svetu i sebe stavlja na čelo kao industrijskog lidera. Njihov moto rukovođenja je: ''na polju ljudskih prava...u zajednicama u kojima poslujemo, gledamo da radimo ne samo ono što se zahteva, nego i ono što se od lidera očekuje.'' Da li je to, možda, razlog zbog kojeg su fabrički kompleksi ograđeni bodljikavom žicom i podsećaju na zatvore? Tačno je da je Nike doveo do otvaranja mnogih radnih mesta u jugoistočnoj Aziji i da ljudi žele da rade. Ali, žele i svoje dostojanstvo. Štrajkovi stotine hiljada radnika u Indoneziji, Vijetnamu i Kini nisu izmišljena priča, iako vlasti u ovim zemljama kriju te informacije. Treba da znate da svi radnici koji štrajkuju stavljaju sebe u još veći rizik. Mogu da dobiju otkaz, da budu stavljeni na crnu listu za dalje zapošljavanje i, što je još gore, ispitivani i hapšeni. Nije isključeno ni ubijanje! Pogotovo ako ste, na primer, vođa sindikata. Čitavu morbidnu priču pojačava činjenica da su i deca aktivno uključena u naporan fizički rad. Koliko znam, rad dece je zabranjen pre više od 100 godina. Kako onda sada ručice nekih malih siromaha i dalje šiju, na primer, fudbalske lopte? Šta pomislite kada kažem FIFA? 


Fudbal, nepregledne količine keša, zvezde na terenu? A ko je ručno sašio sve te lopte? I za koliko novaca? Možete li da ne pomislite na to svaki put kad šutnete ili samo vidite loptu? Da vam, kojim slučajem, kroz glavu ne bi prošao izgovor poput rečenica: ''Šta me briga za tamo neku Indoneziju; daleko je to odavde'' i slično, reći ću vam još nešto - Srbija (sa okolinom), iako zemlja evropskog kontinenta, ima sve simptome karakteristične za tzv. zemlje Trećeg sveta. Mnoge internacionalne marke šiju delove svojih kolekcija i kod nas (GUESS, MEXX, na primer). Da li znate da je plata radnika u jednom krojačkom pogonu u našoj zemlji u najboljem slučaju 60,00 dinara na sat (480,00 dinara dnevno), da šivenje npr. jedne haljine košta 8,00 eura, da dnevno 4 žene (to je najmanji mogući pogon) mogu da sašiju oko 40 komada tih istih haljina, a da se porudžbine kreću po nekoliko stotina, pa i hiljada komada garderobe mesečno? Računajte sami. Evo vam još jedan zadatak: sve ostaje isto samo se cena sakoa kreće od 15 do 20 eura po komadu. Matematika je, izgleda, našla svoju najprljaviju primenu upravo u ekonomiji.

Pitam se sada ko su prave žrtve mode? 

Ako sumnjate u moje reči, krajnje je vreme da širom otvorite oči, načuljite uši, krenete sa istraživanjem i počnete da mislite svojom glavom.

Evo vam nekih smernica:
www.oxfam.org
www.globalexchange.org
www.educationforjustice.org/nikewages/index.html

Ili jednostavno ukucajte reč sweatshops.

Ono što ćete preduzeti sada kada sve ovo znate, ostavljam vašoj savesti.

vrh strane
Komentari (0)
Pošalji komentar


Ime i prezime

Komentar

Unesite kod iznad :