Keziah Jones

Datum objave:17.07.2008

Pročitano:3380 puta

By:Barbara Garčević

 
Rođen 1968. u Jabi, Centralni Lagos. Kezaja Džons (Keziah Jones), čije je pravo ime Olufemi Sanyaolu, odrastao je u velikoj porodici srednje klase. Na putu za školu, mladi Femi bi prolazio pored Kalakuta Republike, legendarne komune velikog Fele Kutija, doma njegovih Afrika 70 muzičara, njihovih žena i ostalih pristalica. “Gledao bih kroz prozor automobila; Mogao sam ponekad da ga vidim u dvorištu. Sećam se da sam čuo za jednog člana porodice koji je pobegao i pridružio im se. Svaka porodica u Lagosu imala je nekoga ko je pobegao i pridružio se Feli.“
 
Godine 1977. poslat je u Englesku, gde je i danas stacioniran. Pohađao je privatnu školu u Gločesteru, posle koje je proveo četiri godine na Milfildu, javnoj internacionalnoj školi. Tu, među decom političke elite i biznismena, šesnaestogodišnji Femi počeo je da razvija ličnost koja će kasnije postati Kezaja Džons.
 
“U tim godinama sve sam već bio isplanirao. Video sam ime u časopisu, neka stara žena se zvala Kezaja, samo sam dodao Džons na kraju. Pomislio sam - Kezaja Džons - to sam potpuno novi ja. Olufemi Sanyaolu je iz određenog mesta, on je poznata stvar. Kezaja Džons je nepoznata strana mene koju mogu istražiti kroz muziku.“



Godine 1989. Femi je počeo da se muva oko Kovent Gardena i Lester Skvera. Željan novih iskustava, otisnuo se u Pariz, gde je upoznao preduzetnika Filipa Koen-Salala koji mu je napravio demo snimak. Nazad, u Londonu, njegov jedinstveni "razvali-gitaru" stil privukao je pažnju kompozitora koji mu je postao menadžer, Fila Piketa.
 
Piket ga je snimio na koncertu kao podršku Hju Masakeli na festivalu Subterrania 1990. Snimak je izazvao licitirajući rat; Džons je izabrao Emanuela de Buretela, tada prvog čoveka potpuno nove pariske diskografske kuće Delabel/Virgin France, a danas prvog čoveka EMI/Virgin Europe.
 
Džons je napravio mudar izbor. Kao prvi, i izvesno vreme jedini umetnik Delabela, diskografska kuća se gradila oko njega. Umesto da ga usmeravaju prema hip-hopu, kao što britanski izdavači imaju tendenciju da rade, Delabel je podržavao Džonsovu viziju novog zvuka koju je on zvao “blufunk“.
 
“Naučio sam sebe perkusivnom načinu sviranja gitare da bih podržao svoje reči. Zvao sam ga blufunk.“ Sa svojim zagonetnim refrenima i oštrim udaranjem po žicama, 1991. Blufunk Is A Fact (Blufunk je čijnjenica) je postigao zapanjujući debitantski prodor sa 500 hiljada prodatih kopija u Evropi i Japanu.
 



Sada kao zvezda u Evropi i Japanu, Kezaja je dostigao kultni status u Londonu, kao neko izvan dance, hip-hop i gitarske scene koje su dominirale u Engleskoj. Kao što Kezaja kaže, “U kontekstu britanske i crnačke muzike, moja muzika se uvek izdvajala jer ja jednostavno ne pripadam i ne sviram tim mentalitetima. Mislim da sam jedini internacionalni yoruba solo pevač i kompozitor. Ja sam prvi yoruba funk gitarista, a definitivno prvi yoruba solo kompozitor koji je sa svojom muzikom obišao ceo svet.“
 
Četiri godine kasnije, izašao je njegov drugi album African Space Craft (Afrički svemirski brod): “Želeo sam da bude eksplicitniji i odvažniji u vezi rase. Imao sam dosta problema zbog African Space Craft. Diskografska kuća to nije razumela. Bili su šokirani da bih ja tako nešto uradio.“
 
Sredinom devedesetih prošao je kroz nekoliko velikih životnih promena. Džonsov otac je umro malo pre izlaska albuma African Space Craft. Takođe se oženio anglo-nigerijskom kompozitorkom Akure Val. Tek 1999. izlazi treći album, brilijantni i uglavnom samo-producirajući Liquid Sunshine (Tečna sunčeva svetlost). Tokom evropske turneje 1999. njegov basista je „odlepio“, grupa se raspala i turneja je prekinuta. Kezaja je otišao u Ameriku, a potom u Nigeriju. „Shvatio sam da nemam unutrašnju snagu“ sada kaže za to turobno doba. Polako se pregrupisao, otpustio starog menadžera, raspustio bend, sastavio novi tim ljudi i što je najvažnije naterao sebe da vežba svaki dan.
 
Sledeće tri godine, Džons se ponovo posvetio muzici. Otkrio je muzičku teoriju i razvio sopstveni način notiranja sada već raznovrsnih gitarskih tehnika. „Ranije uopšte nisam znao šta radim. Sada imam način da notiram svoje gitarske stilove. U svojim sveskama imam različite načine prikazivanja gitarskog zvuka, bilo da je u pitanju desnoruka ili levoruka forma, udaranje žica ili trzanje, ivica palca ili vrh palca.“
 
Da bi napisao Black Orpheus, Džons se preselio u Deniu, mali grad pored Valensije da bi „oprao glavu od Londona“. Postio je i mukotrpno pravio demo snimke koji su potom snimljeni u Londonu sa devetočlanom grupom. Album je producirao Kevin Armstrong koji je radio sa Kezajom dekadu ranije na Blufunku.
 
Black Orpheus je Džonsov lirski najličniji, muzički detaljan i sekvencualno najzadovoljavajući album do sada. Proteže se od nejasnih balada poput Neptune, zamršeno komponovanih pesama kao što su All Praises i Autumn Moon, kao i funk numere Kpafuca i 72 Kilos.
 
Ovih dana, muzička ostavština Fele Kutia i Yoruba-avant muzike sija jače nego ikad. Izvođači poput Common, Erykah Badu i The Roots, kako Džons zapaža, svi pokušavaju da dođu u zapadnu Afriku. Na njihovom putu će sigurno sresti Kezaju Džonsa, čija su putovanja između Pariza, Lagosa, Londona, Njujorka i Valensije rezultirala njegovim najintimnijim i najuticajnijim albumom do sada.

„Mnogo sam više svestan gde se muzika nalazi“ kaže Džons. „Ona ima svoj sistem. Pronašao sam put koji će me nositi sledećih 10 - 15 godina.


vrh strane
Komentari (0)
Pošalji komentar


Ime i prezime

Komentar

Unesite kod iznad :