„JAZZ FACE” IZ UGLA JAZZ FACE

Datum objave:16.12.2019

Pročitano:1431 puta

Datum održavanja: 16.12.2019

By:Simona Kanjevac

Lokacija: Beograd

U ponedeljak, 16. decembra 2019. godine, u okviru knjige „Jazz Face”, svoje mnogobrojne intervjue sa domaćim i inostranim džez legendama, predstaviće Vojislav Pantić, koji je pored raznih uloga poznat i kao muzički novinar, kritičar i džez lice domaće scene. Promocija knjige, za koju i sam autor kaže da predstavlja samo mali doprinos skromnoj ovdašnjoj džez literaturi, održaće se u Domu omladine sa početkom u 19.30. 


Uoči promocije svoje knjige, ekskluzivni intervju za urbanbug.net daje Vojislav Pantić.

 

Foto: Simona Kanjevac

Kakvo je bilo tvoje iskustvo koje je prethodilo pisanju intervjua?

Ja sam počeo da radim na „Dvestadvojci” '83., još sam bio srednjoškolac, sa 18 godinam posle nekoliko godina isključivo puštanja muzike i najavljivanja te muzike u „Bluz satu”. Emisija „Sat” je džez, koja je u to vreme bila verovatno najvažnija emisija stare Jugoslavije koja je tretirala džez. A bila je i jedna od najdužih emisija... U jednom trenutku su imali statistiku da je od državnih radija u Evropi imala najduže trajanje među džez emisijama.

Koliko je trajala?

4 sata. Pa je sat, jedan, poslednji, bio rezervisan za džez.

Na koji način je došlo do toga da se baviš intervjuom?

U nekom momentu je došlo do prirodnog razvoja da, osim toga, poželim da radim i nešto drugo, kao što su: prikazi festivala, kojih, doduše, u to vreme, što se bluza tiče, nije bilo, ili da pokušam da napravim neki intervju.

Kako je izgledalo tvoje iskustvo sa prvim intervjuom sa muzičkom facom?

Realno mi to nije bio prvi intervju. Jer sam ja radio intervju u školskom listu „AKKO” u matematičkoj gimnaziji, sa nekim od profesora. I verovatno da sam imao nekih intervja sa nekim domaćincima u to vreme, ali za moj prvi pravi veliki intervju sa nekim velikim likom, smatram intervju sa Džonom Mejlom. Od britanskog bluza, najzaslužniji je što smo danas u mogućnosti da vidimo živog Erika Kleptona, jer on mu je bio prvi veliki šef.
Džon Mejl je otac britanskog bluza. On je vodio sastav Bluesbreakers. Oni su dolazili u Jugoslaviju. Svirali su koncerte u Ljubljani, Čakovcu i Beogradu i ja sam poželeo da ga lovim već od prvog dana turneje. Znači, od Ljubljane. Jer sam procenio da u Beogradu nemam šanse, jer ako i da nekome intervju, da će da da nekim većim facama, a ne meni koji sam totalni početnik. I zahvaljujući nekim pitanjima na pres-konferenciji u Ljubljani, koja su bila izgleda dosta dobra, osmelio sam se da tokom nje čak, upitam Hegediša, njegovog menadžera, da li bi mi omogućio intervju tokom narednih nekoliko dana boravka u Jugoslaviji. On mi je rekao:
„Dođi sutra u Čakovec”...
i sam se sutra zaputio za Čakovec i, iako nije bilo planirano, tamo odseo, gledao koncert i posle koncerta razgovarao sa njim.

Kako je izgledao prvi susret sa objavljivanjem?


Odmah sam želeo i nešto više od samo emisije, pa sam intervju ponudio tadašnjem časopisu „Rock”. Bile su najvažnije novine u to doba u staroj Jugoslaviji. U jednom momentu, baš tih godina, u vreme „Yu-Rock” emisije, čiji je „Rock” bio pokrovitelj, imale su neverovatnih 105.000 primeraka tiraž. To je tiraž koji je veći od današnje „Politike”, recimo, i koji je u nivou najtiražnijih tabloida. U časopisu „Rock” sačekao me je Vlada Bajac, danas direktor „Geopoetike”, a tada zamenik glavnog urednika u časopisu. Baš u to vreme je on postajao urednik.
Sasekao me je onako u startu ‒ Njega ne interesuje ništa integralno, moram da skratiiim. A, ja sam bio očajan ‒ Kako može da skrati intervju sa tatom britanskog bluza?!
Ali dobro. Skratio sam ja to nekako, pa mi je vratio još jedno dva puta dok to nije bilo po njegovim merilima kako treba. Možda ta prva škola koju imaš od nekog tako jakog urednika, definitivno i jednog od naših najvažnijih pisaca istovremeno, i takva kritika ti u stvari, ono, najbolje pomogne u karijeri da odmah shvatiš gde si došao, i da je to posao koji je ozbiljan, kao i svaki drugi, i da moraš da ga obavljaš korektno.

A kako uštrojiti svoje emocije prilikom itervjua ‒ da li ćemo imati prilike da pročitamo u novoj knjizi?

Pa, i da i ne.
Knjiga jeste bila konačna, prva prilika da mnoge od tih intervjua objavim skoro integralno. Matematički gledano, ako imaš intervju od sat vremena sa nekim, to je oko 50‒60.000 karaktera. Od toga u dnevnu novinu ode jedno 6‒7.000. Znači ode manje od 15%. To ne samo da nije neki značajniji deo što je taj čovek pričao, nego što si ti njemu promenio dušu, sažimajući njegove reči, vadeći iz konteksta određene stvari koje su ti bitne. I nekako ti uvek krivo, ali to je jedini način da publikuješ taj intervju u novine. Druga priča je sa televizijom. Na televiziji većina intervjua je išla integralno. Tako da, što se televizije tiče, tu emocija nema. Tu može da bude emocija u domenu ono ‒ da li izbaciti poslednju rečenicu zato što se nikako ne uklapa u muziku koja će ići posle toga, kad ti montiraš emisiju. Ali to su finese u kojima će dobar montažer da pomogne, ako je emisija dugačka. Ako je emisija sat vremena, sa pola sata intervjua, ti tu nemaš vremena.
Ali, od intervjua koje sam ja izabrao za „Jazz Face”, za knjigu, otprilike je polovina tih koji su išli za televiziju, a druga polovina je onih koji su izašli u novinama ili nikad nisu nigde izašli.

 



Ko su bili tvoji uzori, velik učitelji u oblikovanju ličnog stila pisanja u muzičkom novinarstvu?

Znaš, mi smo svi učili od časopisa „Džubox”, u kome su intervjui sa velikim rokerima bili po 10 strana u novinama. To danas više nema.
Znači, gledaj ovako: kako se vreme menjalo tokom istorije srpskog muzičkog novinarstva, tako je slično u Evropi, odnosno u svetu. Dakle, 70-ih godina, intervju sa top-rock zvezdom, jugoslovenskom ‒ 10 strana u novinama, 80-ih godina ‒ 6 strana u novinama. Danas, ako uopšte ima više novina ‒ 2 strane je plafon.
Ista stvar, 70-ih godina gde ti pišeš otprilike „šta si doručkovao tog dana”, pa onda „putuješ ka intervjuu”, pa onda „vi pričate nešto”, pa onda tek „počinje intervju”. 80-ih godina, nema više „doručaka” uopšte, možda si došao u neko mesto i opisuješ to mesto. Danas, ti počinješ intervju praktično prvim odgovorom. Čak ne pitanjem. Nema više prostora, a na žalost nema ni ljudi koji više te forme žele da čitaju previše. Nema više vremena, svet, da se bavi kulturom. To je tragično.

Rekao si da si emotivno doživeo kada ti je saopštenoda će veliki intervjuo, kome si malopre pričao, morati da se skrati. Koliko s vremeno sažimanje tvojih tekstova utiče na emocije?

Ja da nemam emocije, ne bih radio razgovore. Znači, ne radim zato da bih zadovoljio formu i da bih objavio to zbog reklamiranja događaja. Biram isključivo stvari koje mi u životu prijaju, vezano za novinarstvo. Dakle, intervju mi kao forma prija, kao što mi prija i pisanje recenzija i eseja nekih i teško da bih mogao sada da ti kažem šta mi je od toga draže.
Vezano za emocije, odnosilo se samo na to da ako imaš formu u novini koja kaže: „moraš 8.000 karaltera”, to je to. Inače, neće izaći. Na taj nivo emocija sam mislio.

Spomenuo si da si učio od „Džuboxa”, od „Rock” magazina.
Gde su danas fanzini i muzički časopisi? Kako je prelazak na elektronski mediji olakšao posao onima koji stvaraju, koji pišu? Kako je otežao?
A kako je, s druge strane, sve to uticalo na percepciju čitalaca, slušalaca, ljubitelja muzike?


Pa ne znam, ja sam se dosta dugo batrgao ko riba na suvom. Ja sam do neke 2004‒5‒6. godine još uvek pisao za neke muzičke magazine. Ko god bi me nešto pozvao od tih novina koje su pokušavale da izlaze, ja bih pisao. Mislim da je psolednji pokušaj pisanja za neki muzički magazin bio za jedan od tih časopisa koji uopšte ne želim da pominjem, gde mi je urednik mrtav ladan, ocenio albume koje sam ja recenzirao, iako to nije bio stvar dogovora. Kaže on: „Ja sam zapravo gledao duh onoga što si ti napisao, pa sam dao... ovo ti je 5, ovo ti je 4...”. Dakle, to je bilo poslednji put da sam nešto radio za neki muzički magazin. Ne znam ni da li postoje više.
Nešto ne vidim na kioscima našu muzičku štampu. Poslednje što sam viđao jeste onaj hrvatski „Rolingstons”, pre nekoliko godina. Sad više ni to ne viđam.
Na srećum, u nedeljnicima, još uvek ima ljudi, to je ta naša generacija, koji napišu recenziju, urade intervju sa nekim pop ili rock, džez muzičarem. Nije to baš toliko nestalo, ali nema specijalizovane štampe kod nas. Možda i zato što možeš da nađeš i štampu iz inostranstva, neku. A svakako i zato što postoje i elektronski mediji, počev od interneta, u krajnjoj liniji, gde relativno lako možeš da dobiješ sve informacije koje ti trebaju. Bez obzira da li su srpski portali ili inostrani. I jedno i drugo ovoj generaciji očigledno prija. „Popbox” je 2006‒7. godine bio jedan od značajnijih portala. Ali, kao što je bilo i u „Džubox-u”, ima tu malo filma, ima tu malo stripa... pop kulture, genralno. To je realnost vremena.
Ja mogu da ti kažem da je meni krivo, jer ja sam navikao da držim tu novinu u rukama. Neki drugi nisu. Lakše im je da se priključe na internet, i jeftinije im, nego da plate 150 dinara. Znaš, ja sam sačuvao sve te svoje stare novine, bilo da sam ja pisao u njima, bilo da sam kupovao da bih čitao nečije tekstove. Ali, današnja generacija, očigledno to nema kao fetiš. Nekome to nije fetiš danas.

Kažu čenici, kažu studenti: „Evo ga profa matematike na TV-u!”
Imaš priliku da budeš među mladima, da ih čuješ, otvoreno razgovaraš sa njima.
Kakvo je tvoje mišljenje o odnosu mladih prema muzici? Koliko često se oduševiš ili razočaraš kada je u pitanju njihovo interesovanje u domenu bluza, džeza?


Vidi ovako, za njih su turske trešine „music of the day” kao što je za mene bilo „Bijelo Dugme”, kao što je za neku drugu generaciju bio prvi album „Bitlsa”. Ne možeš kriviti nikoga što sluša turkse trešine, Cecu ili bilo koga. To im puštaju, to će oni da slušaju.
Meni je drago što u Matematičkoj gimnaziji mogu da vidim dete u majici „Metalike” u 8. razredu. I koje nije kupilo tako što je otišlo u butik, gde je trend da se stavljaju logotipi bendova, nego zna šta je „Metalika” i čulo je bar jedan album. Ali istovremeno, razumem to isto dete kad dođe do srednje i na maturi sluša turbo, i provodi se na maturskoj večeri. Ne možeš ga kriviti. Ne može biti izolovan od okruženja.
Na kraju, ako im je obrazovanje okej, oni će ipak umeti da razlikuju žito od kukolja. I da možda uživaju u kukolju, u određenom kontekstu, a da jedu žito u momentu u kome žele da ga pojedu. Mnogo mi je drago kada vidim nekog od njih i na džez koncertu.
Setim se uvek jednog primera. Koncert grupe „Smak” na Ušću, poslednji Borisov, čini mi se da je bio, pre 6‒7 godina. Tu me je tadašnja generacija đaka Matematičke gimnazije uhvatila samog na koncertu, i okružila me, gde sam ja narednih sat vremena proveo sa njima u društvu. I oni su jedva čekali da ovaj krene da svira „Hej, profesore”, pa smo mi pevali. Znač klinci koji imaju 19‒20 godina, koji slušaju grupu „Smak”, ozbiljan rock bend iz jednog potpuno drugog vremena. Sedog Točka gledaju i slušaju kako Točak solira šumadijski bluz. To je dovoljno da izađeš sa tog koncerta srećan.
Povremeno vidim moje đake kako dolaze na džez, ne u nekom velikom broju, ali vidim po dvoje, troje. Na svakom koncertu se pojavi po neko, a da im ja to ne tražim.
Pre nekoliko godina smo pokušali da držimo džez tribine u beogradskim srednjim školama, i drago mi je da je na tribini koju smo organizovali u Matematičkoj gimnaziji bilo 70‒80 ljudi, đaka, dece od 15‒16 godina. Nije tako u svim srednjim školama, ali sredina varira, u ovom velikom gradu. Na 100 metara da odeš dalje, možeš da čuješ raznolike stvari. Čak u ovoj ulici u kojoj sedimo sada, ima 6 kafića i svih 6 puštaju različitu muziku, u svih 6 se nekako drugačiji profil ljudi skuplja. Prema tome, tako je kako je.

U ponedeljak treba da se održi promocija tvoje knjige „Jazz Face”. Pa sada „misteriozno”: Ko je na naslovnoj strani i čime je zaslužio to?

Kad imaš 46 ljudi, ti ne možeš svih 46 da staviš demokratski na naslovnu stranu. Bilo bi manje od 1cm po povrčini, možda malo više. A i da staviš 5, nije fer. Da staviš jednog, tek nije fer. Što bi baš jednog. Ja imam svog omiljenog izvođača danas. Ali već među 5, tu teško da bih mogao da napravim pravi uzorak. Tu bih morao ...* Tako da, ni 5 ne bih funkcionisalo. Šta ćemo sa ostalih 40. Kao: oni nisu toliko važni, oni nisu toliko atraktivni, oni nisu toliko lepi za n aslovnu stranu.
Zapravo sam razgovarao sa Timom Dikensonom, fotografom, koji je i najviše fotki dao za knjigu. To je od prilike oko 50 ili 60 fotografija u knjizi. Pitao sam ga letos, u Istadu u Švetskoj, jedne večeri, kao šta on misli, šta bi on preporučio, uz sve ovo što sam mu ispričao, kako on vidi tu naslovnu stranu.
Jedna ideja mi je bila... To je, recimo, Pera Janjatović za Rock Enciklopediju dobro uradio. On je stavio Milana Mladenovića, ali tako da se ne vidi njegova glava. I ti u stvari vidiš rock u tom telu, ali ne znaš ko je. To je, isto, čuvena slika, onaj Bajaga, gde ti vidiš njega s leđa. To je rock, al' to nije Bajaga. Međutim, ovde to ne bi prošlo, zato što ako se knjiga zove „Jazz Face”, ti moraš da vidiš facu. I onda tu imamo problem. Ne može bez glave, ne može truba, moraju da budu face. I sad ono kao, Tim kaže... i pokaže mi ovako nešto dok mi pričamo... mota po fotoaparatu, i pokaže sliku Sonija Rolinsa. Ja sad kažem ovako: „Okej, Soni Rolins ‒ jeste faca, živ je, slušao sam ga 10 puta, nikad ga neću intervjuisati”. Ne znam ni da l' mi je žao. Možda je suviše kasno da ga intervjuišem. I šta bih ga sad ja pitao, najvećeg džezera, živog. Jednog od troje džezera današnjice, živih. (Druga dvojica su Vejn Šorter i Čarls Lojd. Vejn Šorter jako teško priča, sa Čarlsom Lojdom sam imao ogromno zadovoljstvo da radim, i to je jedan od intervjua u knjizi.) Okej, od trojice velikana današnjeg džeza, imam jednog. A Soni Rolins kao autentični velikan, i naravno, stariji od Lojda, ispao je kao zgodno rešenje. Jer, kad vidiš to, vidiš džez na tom licu ili džez na tom telu. Onda je to bilo prirodno. Pritom, fantastična slika, koja je stvarno ‒ faca.
I jedna bitna stvar još je bila ‒ da li ja imam dovoljno ličnu priču za knjigu koja bi opravdala Rolinsa? Prvi put kad sam gledao Soni Rolinsa, prvih 15 minuta ja nisam prestajao da plačem. To je ‒ to!

Šta se desilo?

Poplava emocija, razumeš, što vidiš čoveka koji drrhti sa tim saksofonom. Znači, koji se srodio sa saksofonom, svira tu jednu temu na onaj način na koji je Soni i došao do toga da bude jedan od najvećih improvizatora svih vremena. Svira tu njegovu improvizaciju, valcer baladu Rikarda Driga, krajnje opskurnog italijanskog pisca opera koji je završio negde u Rusiji, jer nije bio dovoljno dobar da se bije sa Đuzepeom Verdijem i Đakomom Pučinijem. I napisao je jednu temu, serenadu, koju Soni povremeno ubaci na svoj koncert. Ja tad prvi put kad sam slušao, svirao je to, 15 minuta. I 15 minuta kada slušaš, ti zapravo imaš ceo džez. I to je ta epizoda koja je meni za sva vremena njega zakucala kao jednog od najvećih heroja jer sam doživeo jedno od najvećih uzbuđenja. To je razlog.

Šta je najviše podstaklo konačno sastavljanje knjige „Jazz Face”?

Jao što je to lepo. Moram da ti kažem da, od svega ovog... znaš šta, 20 godina sam ja to gurao pod tepih, pa su me razni prijatelji stalno ganjali: „Moraš da izdaš knjigu intervjua, moraš da izdaš knjigu intervjua”. Zamajac za to je bio kolega Nenad Georgevski koji je stalno govorio: „E pa čoveče, kad će oni tvoji intervjui?”, gde sam ja verovatno to slučajno nekad daavno rekao da bih to želeo da objavim. Na kraju me Pera Janjatović, kao urednik naterao. Okrenuo me telefonom, rekao je:
„Slušaj, sad je krajnje vreme da to završiš”.
Ja kažem: „Jeste, u pravu si”, pristao sam. Onda me je ganjao u ta poslednja 3 meseca da to završimo. Nisam živeo ta poslednje 3 meseca, osim te knjige, šta da ti kažem.
I onda, znaš, izađe knjiga, i pošalje mi jedna moja prijateljica fotografiju izloga u Knez Mihailovoj: levo Crnjanski, desno Kiš. I kaže: „Auuu! Postao si pisac, čoveče!”. Tako da, kažem, koliko god to izgledalo beskonačno tašto, al' lepo ti dođe na kraju dana da vidiš svoju knjigu između Crnjanskog i Kiša. Koliko god to bilo samo džez intervjui, a ne najviša moguća srpska proza.

Ko je planirano da bude u Domu omladine u ponedeljak na promociji knjige?

Promocija će biti „rutinsko književno veče” sa predivnim govornicima. Užasna mi je čast, u stvari, da pored mene budu ljudi od kojih sam ja učio: Peca Popović, zbog kog sam ja na koncert Erika Kleptona, 12. oktobra '79. godine otišao tako što sam u časopisu „Zdravo” video najavu „Dolazi Bog”, zbog onog „Clapton is God”. Milan Vlajčić i Vesna Roganović su moje dvoje urednika iz „Politike”.
Vlajčić koji je praktično jedan od naših najsvestranijih kritičara svega, znači jedan od naših vrkunskih kritičara književnosti, pa i muzike i filma, naravno. A što se muzike tiče, unutar toga poznavalac džeza. On je već 70-ih godina objavljivao tekstove o džezu. I on mi je bio jedan od recenzenata knjige, i prvi urednik u „Politici” ranih 90-ih. Vesna Roganović mi je bila urednik kulturnog dodatka, i najduže mi bila urednik. Najviše tekstova sam objavio pod njenim uredništvom. Njih dvoje su mi napisali i pogovor za knjigu, pa prirodno je da njih dvoje budu tu, kao i Peca Popović od koga sam i dobio ideju da ću jednog dana možda da pišem. Pera Janjatović, kao urednik će biti, i moderator promocije.
Malo ćemo pričati o toj knjizi. Nadam se da će da bude i neki potpitanja, pa će biti prilike i da kažem nešto i van knjige od iskustava. Prosto povod da se skupimo i da obeležim nešto što je meni jako značajno, a i što mislim da je značajno i za džez kod nasm jer užasno malo literature ima o džezu. Mislim da, statistički gledano, još nismo prebacili 50 knjiga o džezu od 1945. na ovamo. Polovinu tih knjiga je objavio Sveta Jakovljević, legendari srpski publicista, od koga sam takođe učio i kome sam veoma zahvalan. A sve drugo su napisali svi ostali.
Tako da, veliko je zadovoljstvo upisati se u taj mali red onih koji su nešto objavili o džezu. Ne znam da li će situacija biti bolja. Ja ću gledati da je poremetim barem još jednom. Sada kad sam počeo, sada me bog ne može zaustaviti.

 

FAVEBOOK EVENT


vrh strane
Komentari (0)
Pošalji komentar


Ime i prezime

Komentar

Unesite kod iznad :