Intervju: Milica Vrzić ‒ Born in Serbia. Not Siberia, not Syria, Serbia!

Ova glumica rođena je u Beogradu, a kraj srednješkolskog obrazovanja provela je u Kaliforniji. Potom upisuje Theatre Arts na Loyola Marymount University, gde diplomira. Direktno iz Holivuda, o svojoj karijeri, internacionalnim projektima, studentskom životu i poreklu, u intervjuu za Urbanbug ‒ govori nam Milica Vrzić!

Kako je izgledala priprema i sam prijemni na fakultetu u Los Anđelesu?

Za mene je bilo jako neobično da pre svega shvatim da univerziteti ne podrazumevaju što i kod nas fakulteti, odnosno u ovom slučaju, akademija. Samim tim, ono što se zahteva je mnogo drugačije. Pošto je u pitanju univerzitet, traži se puno toga ‒ univerzalni testovi (SAT & TOEFL), ocene, vannastavne aktivnosti, eseji, a tek potom sledi glumački deo. Za mene je to bilo veoma novo, a zaista nosi veliku odgovornost. Svaki fakultet traži malo drugačije stvari, ali se sve svodi na monologe, improvizacije i slično. Neki su zahtevali da dođem i uradim to uživo, a neki su tražili snimak.

Predočavala si da se različitosti jako cene. Šta misliš ili šta su ti govorili da je specifično kod tebe i da te izdvaja od kolega?

Hajde da se nadamo da neću zvučati arogantno dok odgovaram na ovo pitanje. Haha Šalu na stranu, zaista mislim da iako u Americi postoji veliki diverzitet, u filmskoj industriji, s obzirom da je veoma vizuelno orijentisana, i dalje mora da se podvuče razlika, odnosno šta je jedinstveno kod nekoga. Na primer, ja sam bila jako iznenađena kada sam počela da sumiram utiske o tome kako mene neko vidi.

Kažu mi da je to izgled po kojem ne može odmah da se nasluti odakle sam. Dakle, misterija Haha! (Uglavnom misle da sam sa bilo kog dela Istočne Evrope, pa ponekad, čak i sa Bliskog Istoka). Zatim, to sto pričam tri jezika ‒ Španski je treći ‒ i to ih uvek šokira. Nakon toga, naravno akcenat, koji Amerikanci uvek mogu da „čuju“, ma koliko da je suptilan. Takođe, primećujem da su mnogo više skloni tome da strancima daju prostora da ne igraju samo „strance“.

(Izvor: Milica Vrzić)

Tvoja biografija na akademskom profilu počinje vrlo upečatljivo: Born in Serbia. Not Siberia, not Syria, Serbia. Kakve su stvarno bile reakcije ljudi kada kažeš da je Srbija mesto tvog rođenja? Traže li odmah na mapi? Pitaju li poznaješ li Novaka Đokovića?

Nažalost, ta rečenica tu stoji sa debelim razlogom. Neki ili odmah znaju, ili kažu „kul“, ili se zainteresuju gde je pa im ja objašnjavam. Još smešnije je kada kažem da mi je hladno, na primer. I onda me pitaju: „Ali zar nije u Siberiji stalno jako hladno?“. Pitanja su uvek poput: Šta su razlike? Šta ti nedostaje? Kakva je hrana? i tako dalje. Đoković jeste često ključna reč koju koristim, ali sada je i Jokić (haha).

A koje prednosti tvog tzv. Slavic accent?

Kao što sam već pomenula, mislim da mi donosi tu neku vrstu unikatnosti. Pogotovo zato što zaista ne može da se odmah skapira odakle sam. Donosi mi koliko mi i odnosi, kao i sve u ovom poslu. Kad sam za nešto pogodak, onda je to 100%, a za neke univerzalne likove, ne mogu ni da pokušavam.

Kako je došlo do toga da radiš seriju „Outpost“ koja se snima u Srbiji već dve sezone?

Sasvim slučajno, kako to obično i biva u životu. Bilo je jako lepo da budem deo serije koja podrazumeva i američku i srpsku stranu, i to sasvim nenadano, u sred koronarnog ludila. Moje iskustvo je bilo zaista divno, jer sam primećivala načine rada obe produkcije, a mislim da je bila dobra dinamika. Na setu sam bila i sa inostranim i našim glumcima i članovima ekipe, i uvek ima nešto zanimljivo da se čuje i nauči.

(Izvor: Milica Vrzić)

Učestvovala si na Kennedy Center American College Festivalu. Za to je zaslužna nominacija u kategoriji najbolje ženske uloge na fakultetu. Kako je izgledalo tvoje iskustvo na ovom Festivalu?

Bila sam jako počastvovana da budem deo ovog festivala jer na njemu učestvuju najbolji studenti iz celog regiona. Nominovana sam na kontu performansa u predstavi “The Wolves”. Nije imalo onaj ružan takmičarski duh, već je to više bilo neko iskustvo za sve nas u kojem smo mogli da vidimo šta to rade studenti u drugim školama, a ne samo u domenu glume, nego i produkcije, dizajna i tako dalje. Izuzetno volim kratke forme, tako da mi je prijalo što se festival sastojao iz monologa i dve partnerske scene. Bukvalno 5 dana pozorišta u svim formama i iz svih delova Kalifornije!

(Izvor: Milica Vrzić)

Spominjala si završnu predstavu “The Wolves” gde si glumila tzv. #7, što je bilo izazovno jer prethodno nisi imala iskustva sa fudbalskom loptom. S obzirom na takve okolnosti, kako si se spremila za tu ulogu?
A kakav je lik koji si tada tumačila, koje su njegove vrednosti?

Bilo je smešno, jer se ispostavilo da su skoro sve devojke imale neko iskustvo u fudbalu, osim mene koja ne volim ni da ga gledam haha. Bilo je jako zanimljivo, imali smo neku vrstu radionica i jutarnjih treninga, tako da sam mogla da razumem igru i njene osnove. To je kul deo ove profesije, naučiš i oprobaš se u mnogim stvarima koje ti ne bi nikad ni pale na pamet.

Moj lik je isprva veoma oštar i bezobrazan, što je u srednjoškolskom žargonu uglavnom „kučkast“, ali zapravo pravdoljubiv i borac za imigraciona prava. Broj 7 je najjači igrač (ironija, znam), i voli da verbalno proziva druge koji su slabiji od nje, ali najviše one koje ona smatra da nisu dovoljno edukovani. Na kraju doživi povredu, ne može da ode na koledž koji želi, ali i shvata mnoge stvari, kako to obično biva posle velikih slomova.

Rekla si da je ženski fudbal u Americi jako popularan. Koliko si upoznata sa našim fudbalerkama? Da li bi se pri sledećoj poseti Srbije oprobala na treningu ženskog fudbala? (Ne garantujemo da ćeš nositi broj 7)

Volela bih da ih upoznam, naravno, pogotovo što kod nas, u Srbiji, to nije popularan sport za žene ‒ i to nepravedno! Mogla bih da odradim neko zagrejavanje sa njima, ali ostatak treninga bih ipak gledala sa strane. :)

(Izvor: Milica Vrzić)

Neizbežno je pitanje koje se rado postavlja svakome ko je započeo život u drugoj kulturi, a poreklom je iz Srbije ‒ hrana! Kakvo je tvoje iskustvo sa hranom u SAD?

Dosta ljudi ima asocijaciju Amerike sa brzom hranom i stalno me pitaju je l’ se ovde samo jedu burgeri i slično. Moje iskustvo je jako drugačije zbog toga što živim u Južnoj Kaliforniji, gde se ljudi mnogo posvećuju zdravoj ishrani, ponekad i previše. Sam standard života je skuplji, pa je tako i hrana, pogotovo ona malo zdravija. Ali opet, zavisi kako se čovek organizuje i koliko želi da kuva. 

Ja imam sreću da sam navikla od malena da volim zdrave i kuvane obroke, pa se onda trudim da to sebi i obezbedim. Nije lako, naravno, jer nema roditelja kod kojih možeš samo da svratiš na ručak, ali to je takođe deo odrastanja. 

Ako mi nešto nedostaje, to su različita mesa koja mi imamo (i pristupačne cene istih), a da mi je neko rekao pre par godina da ću to reci, ne bih mu verovala. 

Ovog puta je povod za razgovor o hrani tvoje prošlogodišnje uključivanje u akciju povodom LMU “food pantry”. Približi nam kako je protekla ova priča?

LMU Food Pantry je bila akcija za koju sam se zalagala tokom studija, a koja se fokusirala na višak hrane i lošu distribuciju iste. S obzirom na to da se u Americi toliko hrane godišnje baca, ako se napravi dostupnom tako što se zna gde da se ona odlaže (kao na primer, višak konzervirane hrane), onda neko ko je gladan znaće gde da dođe i potroši je. A da ne zloupotrebljava to. Tako je Food Pantry svojevrsni špajz za koji ljudi treba da znaju i ne stide se da ga koriste.

(Izvor: Milica Vrzić)

Koliko imaš vremena za privatni život (takođe pitanje za kojim je ogromno interesovanje) i na koji način ga provodi? Iskreno. (Haha)

Meni se uvek čini da imam nedovoljno vremena, tako da nisam relevantna. Haha! Sada je, naravno, drugačije od onoga kada sam bila student, ali privatni život mi je nekako skoro uvek bio i vezan za nešto što radim: gluma/predstave, posao… 

U Americi, odnosno u Los Anđelesu, živi se jako brzo, a sve mora dosta da se planira, što me i nervira jer ne ostavlja prostora za spontanost. Ali silom prilika, to sam prihvatila i sada bukvalno na kalendaru imam šta radim sa slobodnim vremenom. Tu su uglavnom neke vrste grupnih treninga, a volim i da ih kombinujem. Tako da su moje aktivnosti obično yoga, cycling, pilates, zumba i tako dalje. 

Zatim, lična dokolica u kojoj radim 3-4 različite stvari koje želim za sebe. U glavnom je to nešto jako rendom: čitanje članaka, gledanje youtube video-snimaka, pisanje, gledanje serija. Sve ostalo vreme se zaista trudim da se organizujem za druženje, i to ću podvući, jer moram da se isplaniram unapred da bih se videla sa prijateljima koji uglavnom žive na različitim krajevima grada. 

Koliko si imala prilike da radiš sa decom? Kako te ona doživljavaju?

Od dece toliko toga naučiš, divno je. Svidelo mi se takođe jer kada se staviš u drugu poziciju, profesora u ovom slučaju, onda naučiš o svom, glumačkom poslu mnogo više.

Imala sam prilike da radim sa decom u ulozi asistenta režije na jednom mjuziklu u osnovnoj skoli u Americi, pre dve godine. Opet sam bila bačena u vatru, ne znajući mnogo o mjuziklima. Međutim, moj posao je više bio pedagoški i glumački, tako da nije bilo problema. Njima je moj pristup bio jako neobičan, jer sam bila dosta stroga i obraćala sam im se veoma ozbiljno, zato što ih smatram jednako odgovornim kao i odrasle.

Zatim, kad dođem u Beograd, radila sam i povremeno u Studio Centru (u školi glume koju sam ja pohađala), a najčešće ili sa mališanima ili na pripremama za akademiju. Posebno su mi se svidele pripreme za akademiju, jer mi je to nekako sveže, a imam utisak da je ta vrsta mentorstva meni bliska jer mogu odmah da imam priliku da radim na nečemu tako živom.

Na tvoje zanimanje se prosto nadovezuju iskustva u modelingu i pevanju. Kako se na tim poljima snalaziš?

Ne snalazim se. Haha! Nažalost nikada nisam razvijala pevanje. A što se tiče modelinga, time se ne bavim aktivno, ali kada bi mi došla neka kul ponuda, ne bih se protivila. Pogotovo, ako je za neki brend ili kampanju koja je interesantna.