Intervju: Dušan Vesić ‒ autor knjige „Bunt dece socijalizma“

Datum objave:03.09.2020

Pročitano:2383 puta

By:Simona Kanjevac

Lokacija: Beograd

Dušan Vesić je hroničar novotalasne priče, a „Bunt dece socijalizma“ nije jedino delo kojim o njoj svedoči. Pisac ovog izdanja bio je urednik u časopisima „Rock“ i „Pop Rock“, radio je kao muzički producent, autor je dokumentarnog serijala „Rockovnik“, kao i TV serije i filma „EKV‒ Kao da je bilo nekad“. Nakon književnih dela „Bijelo Dugme ‒ Šta bi dao da si na mom mjestu“ i „Magi ‒ Kao da je bila nekad“, usledilo je novo izdanje. Tim povodom razgovaramo o knjizi, začetnicima punk-a i hroničarima ove kulture.

Rekli ste da se i nakon 40 godina novi talas sluša jer je imao hitove. Za Lagunu ste zaključili da „je novi talas opstao” jer je imao dobre pesme. Koje stvari su danas hitovi ili imaju potencijala da to i budu?

Hitovi su one pesme koje publika spontano i masovno prihvati. U rock-u toga nije bilo dugo, mislim da danas nema hitova u onom smislu u kojem su postojali u vreme novog talasa. Pretpostavljam, da bi neka rock pesma danas postala hit, trebalo bi da najpre bude kvalitetna. 

 

U Uvodnoj reči „Bunta dece socijalizma“ stoji: „Ova knjiga je, dakle, neminovno moj doživljaj tog vremena“. Pojasnite nam, u čemu se u njoj ogleda „lični doživljaj“, s obzirom na to da ona obiluje faktografskom građom?

Najpre da konstatujemo da lični doživljaj ne isključuje obilje faktografije. Moj lični doživljaj unutar faktografije znači da se moja tumačenja faktografije možda ponešto razlikuju od viđenja drugih ljudi, pogotovo samih aktera. Koliko ljudi toliko istina, bez obzira na samu faktografiju.

 

Izvor: https://www.laguna.rs/n4744_knjiga_bunt_dece_socijalizma_laguna.html


Opet, na početku „Bunta“ zapažamo i: „ova knjiga nije enciklopedija“. Šta ona ostavlja mladima, a da nije enciklopedijski sadržaj?

Napisao sam da „Bunt“ nije enciklopedija da bih odvratio sve one čistunce koji će naći za shodno da pitaju za neki bend koji im „fali“. Bendovi ne fale samo u enciklopedijama. Ova knjiga je moj izbor bendova. Ona ostavlja budućim istraživačima jednu priču iz prve ruke. Nije sve u enciklopedijama. Tamo uvek ima mnogo ljudi i malo mesta.

Izjavili ste za Sputnik da Vam studenti šalju svoje radove i da ih čitate. Tokom intervjua sa Vladimirom Sudarom govorite da ste klincima želeli da ostavite neku literaturu, jer sve više njih diplomira, magistrira i doktorira sa radovima iz rok kulture. Koje su najčešće poteškoće sa kojim se susreću mladi istraživači u radu o punk kulturi?

Šalju studenti svoje radove, hvala im, ali najčešće pošalju kad je već kasno da im ispravim poneku grešku i ona ostane, a to je opasno jer se greške dalje umnožavaju. Istraživači bi trebalo da počnu od slušanja muzike. Ako slušaju nešto iz prošlosti, onda je bolje da slušaju hronološki, da bi lakše pratili razvoj. Treba slušati sistematski i pažljivo i razvijati sopstveni ugao gledanja na stvari. Onda treba pročitati sve što je dostupno od literature koja govori o onome što ih zanima. Problem je, nažalost, u tome da takve literature ima malo.

 

Kakvu metodiku predlažete u približavanju rok kulture mileijalcima i Z-generaciji?

Verovatno bi dobro došlo da neka od nacionalnih televizija napravi serijal u kojem bi se govorilo o istorijatu rock kulture i ukazalo na njene najvažnije nosioce. Na primer. Možda bi trebalo organizovati kurseve, kao što su nekad bili kursevi za šivenje ili kuvanje.

 

Foto: Predrag Mitić

 

Spomenuli ste da je Beograd bio u stanju da kasni 3 godine sa novom muzikom, a onda da to nadomesti u samo 2 meseca. Koje karakteristike ovog grada smatrate da su zaslužne za takvu mogućnost?

Beograd je to vreme bio specifičan, imao je u isto vreme sve odlike metropole i sve odlike klasične malograđanske sredine. Svako je znao svakoga, kao u svakom manjem mestu i svako je bio spreman da se radije izrugne na nečiji pokušaj nego da ga ohrabri. Zato se energija novog talasa u Beogradu akumulirala dugo. Sve je eksplodiralo kad se stvorila kritična masa mladih ljudi koji su imali šta da kažu, a nije ih bilo briga šta će reći Beograd.

U Hrvatskoj je isti rukopis izdat pod imenom „Zamisli život” što je i naziv pesme grupe Film i Jure Stublića. Kako je izbor pao na baš ovu pesmu?

Izdavač je hteo da naziv knjige bude u isto vreme naziv neke od pesama novog talasa. Idealan naslov bio bi „Sretno dijete“, ali već postoji film s tim nazivom. „Zamisli život“ je bio jedan od najvećih hitova, a presudilo je na kraju to da takav život koji se događao u vreme novog talasa danas možemo samo da zamislimo.

U „Buntu dece socijalizma“, prati se i Paraf. Jedno od poglavlja posvećenog Pavici, „frontwoman“ ovog benda, govori o njenom odlasku u MUP da pogleda dosije. To poglavlje se završava rečenicama: „Bila su četiri prepuna registratora, svaki članak iz novina, svaki detalj njenog života. Tek se tada u stvari uplašila“. Zbog čega se Pavica uplašila? Šta se desilo nakon te epizode?

Ta se epizoda događa mnogo godina posle Parafa, u tada već nezavisnoj Hrvatskoj. Tako da nije mogla da ima više nikakvog uticaja na nju. A zašto se uplašila, ne znam tačno jer nisam bio u njenoj koži. Mogu da pretpostavim da je strašno kad saznaš da si jedno vreme bio neprekidno praćen, a bez ikakvog razloga, samo zato jer te je neko mrzeo. To su komplikovana osećanja.

A onda se desila droga… Koji je Vaš savet mladim izvođačima kada je u pitanju korišćenje psihoaktivnih supstanci zarad kreativnosti?

Nije na meni da dajem savete tog tipa. Nije u redu ni da kažem da treba da probaju, ni da ih odgovaram od toga. Droga je lični izbor i velika odgovornost.

Šta treba da se desi da bismo gledali sveobuhvatni dokumentarac na osnovama „Bunta“?

Trebalo bi da Branimir Štulić oslobodi svoja prava za korišćenje muzike Azre u tom filmu. Bez Azre, taj film bi bio besmislen.

 

 

 

 

 


vrh strane
Komentari (0)
Pošalji komentar


Ime i prezime

Komentar

Unesite kod iznad :