Ekstremna hodočašća: Dolina Spiti - Poslednji Šan-Gri-La

Datum objave:19.04.2012

Pročitano:4801 puta

By:Miss Kamaki

Zadnji točak velikog belog kombija (koji smo dobili od indijske vlade za potrebe transporta po severnoj Indiji) visi u vazduhu, dok naš energični vozač Ayjay uleće u oštru krivinu sa samopouzdanjem koje se graniči sa ludilom.

"Ayjay, da li bi mogao, molim te, samo malo da usporiš?", molim ga na najljubaznijem engleskom sa sve should, could i would i mnogo pleaaaaaaaaase, dok se prebacujem na mesto suvozača. Put, većim delom neasfaltiran, proteže se kanjonom reke Sutledž, visoko u indijskim Himalajima.

"Marija-Madam, molim te, pusti me da radim svoj posao! Je l' ti voziš ili ja?", bezbrižno odgovara Ayjay dok u punoj brzini pretiče rasklimatani lokalni autobus na putu toliko uskom da jedna strana kombija gotovo visi sa litice. (Ayjaya smo, takođe, dobili od indijske vlade, uz kombi). Put je toliko uzan, da dva vozila iz suprotnog pravca ne mogu istovremeno da se mimoiđu. Jedno vozilo uvek mora da se zaustavi i propusti drugo, a propuštanje drugih vozila u saobraćaju nije baš osobina indijskih vozača.



Vraćam se pozadi i sedam do prozora da bih "uživala" u pogledu na kanjon reke Sutledž, koja se nalazi čitavih 2000m ispod nas! U podnožju litica i na vrtoglavo dubokim zaravnima mogu se videti sveže smrskani kamioni, sleteli s puta možda samo koji sat ranije. Divno, vozim se najopasnijim putem na svetu u indijskim Himalajima sa manijakalnim indijskim vozačem koji me ignoriše. Nisam baš želela da se nađem u Historijevoj epizodi The Deadliest Roads, ali drugačije ne možemo stići u dolinu Spiti.



“Dragi Budo, Šivo i vi, ostali bogovi koji imate nadležnost u ovim krajevima, ako preživimo ovo, obećavam da ću vam doneti kokos ili dva u znak zahvalnosti”, mantram u glavi.

Izmađu Tibeta i Indije, na tibetanskoj visoravni, nalazi se najnepristupačniji predeo na svetu - Dolina Spiti. To je cilj našeg vratolomnog putovanja i iskreno se nadam da će ono što zateknemo tamo vredeti ovolikog rizika. Putovanje do doline obično traje dva-tri dana, u zavisnosti od sposobnosti vašeg vozača, vremenskih prilika i da li uopšte ima puteva ili mostova koje često odnesu nabujale reke ili odroni kamenja.



Konačno, ulazimo u dolinu koja više nalikuje Mesečevoj površini nego zemaljskom predelu. Senke teških vrhova planinskih masiva pritiskaju zaravni sa obe strane reke Sutledž. Nebo je bistro, vazduh razređen. Ništa se ne čuje i nema ljudskih bića na vidiku. Vidimo tek stupe i raznobojne molitvene zastavice, Lung Ta, karakteristične za tibetanske predele. Vreme i prostor se ovde ukidaju. Čujem samo vetar i svoje misli koje odzvanjaju praznim prostorom i udaraju o strme padine Himalaja. Spiti je, ujedno, i najređe naseljen predeo na Zemlji. Nesaglediva prostranstva za samo 10 hiljada stanovnika.  

Putovali smo ceo dan i celu noć. Oko ponoći konačno stižemo u Tabo, gradić priklješten između ogromnih i strmih padina i planinskih vrhova viših od 5000 m. Pronalazimo konak u istoimenom budističkom manastriru i noćimo u skromnim sobama bez vode.



Sledećeg dana istražujemo manastir i gradić Tabo. Ljudi u dolini su veoma religiozni i njihov duhovni život je čvrsto isprepletan sa fizičkom egzistencijom. Pusta dolina bila je pogodno tle za razvoj lamanizma, te Spiti često nazivaju i zemljom Lama. Manastir Tabo je osnovan 996. godine i jedan je od najznačajnijih i najstarijih budističkih manastira na svetu.



Nakon obilaska, nastavljamo put ka Kiberu, najvišem selu na svetu. Mrak nas zatiče u administrativnom centru doline, gradiću Kaza. Rano ujutru krećemo put Kibera. Počinje poslednji uspon, usput nailazimo na barrel, ovce koje više liče na divokoze, dok lešinari kruže iznad nas. Kamena stupa "dekorisana" Lung Ta zastavicama označava kraj puta.



Pred nama se ukazuje selo izmešteno iz realnosti - Kiber. Izgleda kao da se pukim slučajem nasadilo na strmoj litici na tačno 4270 m nadmorske visine.



Smireni stanovnici Kibera, okruglih lica sprženih sunčevom blizinom, pozdravljaju nas veselim “jollay”, dok prolaze pored nas vodeći jakove, bojažljive zveri, koje podsećaju na neka čudna bića iz ratova zvezda. Lokalna porodica nas poziva na ručak, služe nam jagnjetinu u masala sosu, specijalan tibetanski hleb od ječma i arak, lokalnu rakiju. Ne traže novac zauzvrat. Čini se da novac njima i ne znači mnogo u tim brdima. Da bi preživeli, moraju teškim radom tokom kratkog leta sami da stvaraju svoju hranu, pokušavajući da udahnu život suvoj i neplodnoj zemlji na padinama oko sela.



Ako Šan-Gri-La, mitska utopija na Himalajima, postoji, onda je to sigurno dolina Spiti. Čini se da su Himalaji najbliže što čovek može da priđe nebu. A živeti na Himalajima u senci bogova je privilegija i kletva stanovnika Spitija.

vrh strane
Komentari (0)
Pošalji komentar


Ime i prezime

Komentar

Unesite kod iznad :