Do daske! – Kritika filma “Hardcore Henry”

Režija: Ilija Najšuler
Glume: Šarlto Koplej, Danila Kozlovski, Halej Benet, Tim Rot
Distribucija: Blitz film i video

Hardcore Henry je uzbudljiv i neočekivan filmski eksperiment, koji odlično funkcioniše i predstavlja moguć začetak čitavog novog podžanra akcionog a možda i ne samo akcionog filma. Naime, u pitanju je priča snimljena isključivo iz perspektive glavnog junaka, odnosno bukvalno kroz njegove oči. Ovo može podsećati na first person shooter igrice, i u najvećoj meri, tvorci Hardcore Henryja jesu crpeli očiglednu inspiraciju iz njih, pa verovatno računali na potencijalnu asocijativnu popularnost na ovoj osnovi. Sve tu pršti od prangijanja nepresušnih hordi negativaca koje Henry eliminiše bombama, mašinkama, pištoljima, noževima, štanglama i konačno, golim rukama.

Ipak, ova priča nudi i nešto više od prostog prelaženja nivoa odnosno scenografija već ima i autentični zaplet koji opravdava razne začkoljice poput Henrijeve nemosti tokom filma, njegove otpornosti (u pitanju je bionički čovek) i takođe prezabavnih umirućih Džimija - kopija genijalnog naučnika paraplegičara kojeg sa beskrajnom inventivnošću tumači glavni sporedni glumac - Šarlto Koplej (Distrikt devet, Esisijum), nalazeći bar tuce unikatnih interpretacija i akcenata sušinski iste, mada očigledno šizofrene osobe.

Zaplet koji se vrti oko stvaranja vojske polurobota nalik amnezičnom Henriju, od strane Akana, slepog telekinetičara i Henrijeve zloupotrebljene žene Estel, jeste generički, ali je sasvim dovoljno obogaćen vizuelnim i scenarističkim štosovima da deluje čak i originalno. Ono što je naposletku presudno, je da li trik funkcioniše, odnosno da li je moguće gledati čitav film, a ne samo video spot, kakve je nekad pravio režiser Najšuler, a da vam ne dosadi, ili vam pripadne muka. Moguće je, itekako! Iako se akcione scene smenjuju sa mirnijim momentima, maltene da nema trenutka dosade, a kada krene, onda se dobija željeni efekat, odnosno vama je zaista neprijatno i bojite se da se ne strmeknete sa ivice, da vas ne zakači metak ili vas ne zvizne pesnica. Odnosno, nalazite se u Henrijevoj glavi (i koži).

Ovaj film je istovremeno i trijumf kaskaderstva, jer je očigledno da mnoštvo ludo smelih kaskadera koji tumače lik Henrija zaista skaču, padaju i bivaju mlaćeni za umetnost, ali je takođe i vrsno montiran i režiran u dugim, predugim scenama naizgled snimanih u kontinuitetu. I vredi ga videti upravo u bioskopu. Ako smete!