Decenija koja pripada Vekovnicima

Prosto nam ponestaje superlativa kada treba da opišemo odavno ne samo stripski serijal, već sagu epskog zamaha sa svim pratećim spin-of-ovima, ilustracijama, događajima i inicijativama koje se podvode pod jedno moćno ime – “Vekovnici”. Najveći, najmasovniji, najzahtevniji, najoriginalniji, najinventivniji, najinternacionalniji, i još mnogo toga naj, naj, naj su Vekovnici, koji su nastali iz uma i masterplana jednog jedinog čoveka, autora i inovatora strip umetnosti svetskog kalibra, koji deluje i doseže do neslućenih razmera iz naizgled dalekog i malog Leskovca. Marko Stojanović, scenarista, motor, snaga, srce i duša ovog megalomanskog projekta je mlad čovek, a već je postigao toliko toga i pre i paralelno sa Vekovnicima, a ipak će oni verovatno biti i ostati ono po čemu ćemo ga uvek prepoznavati, lična autorska karta koja je takođe i mnogim ilustratorima i crtačima koje je uveo u ovaj svet poslužila kao savršena preporuka za dalje velike međunarodne angažmane.

Jubileji koji se slave samo da bi se obratila pažnja na (polu)zaboravljeni događaj, čoveka ili delo imaju taj gorko-slatki ugođaj reanimacije prošlosti, ali to nikako nije slučaj sa desetogodišnjicom strip serijala „Vekovnici“ koja se upravo okončava 31. decembra 2017. pa je stoga simbolično na Urban bug-u obeležavamo kao stripski događaj sezone u zemlji i regionu.

Vekovnici su dakle, naprotiv, nimalo passé, već su pak na vrhuncu, i na neki način, pošto su u prethodnom albumu koliko-toliko zaokružili jedan gigantski narativni ciklus, upravo se ove godine, usred jubileja koji se mogao proslaviti i izložbama i promocijama, a bilo je i toga, nogekako!, junaci ovo epopeje otiskuju (i bukvalno, letećim brodom Kapetana Kuke) u novu avanturu na koju pozivaju i sve nas i to kroz pojedinačne table 74 autora u ultimativnom i veoma uspelom eksperimentu.

Ali, krenusmo od kraja, a o čemu je ovde uopšte reč?
Zaplet “Vekovnika” odnosno prvog albuma “Rekvijem” počinje u Beču, gde je Marko Kraljević, da, upravo taj, živ i u vreme Mocarta, dakle u 18 veku. Marko, prgavac i pijanica, ali i dalje ubojit sa mačem i u borbi prsa u prsa, je u sukobu sa svojim bivšim prijateljem, legendarnim nemačkim junakom Tilom Ojlenšpigelom, takođe besmrtnikom koji se da ubiti samo odstranjivanjem glave s ramena. Da stvar bude gora, valja se boriti i sa vampirima, među kojima je i istočnjak Čen, sa kojim Marko na volšeban način postaje najbolji prijatelj i saborac što će ostati i kroz naredne albume. Oni su numerisani i rednim brojevima: I - “Rekvijem”, II - “Pasji životi”, III i IV “Prah” i “Pepeo”, 0 - “Bajka i druge istine”, V - “Duhovi u boci”, VI - “Čudovišta”, VII – “Na kraju krajeva”, VIII - “Kainov soj” i IX - “Zemlja čuda” i pokrivaju uistinu gigantsku priču ili priče u kojima se u postmodernom ključu susreću i prepliću i istorijske ličnosti poput pomenutog Volfganga Amadeusa, ali i fiktivni junaci, protagonisti klasika kao što su mudraci iz Novog Zaveta, doctor Faust, Frankenštajn, D’Artanjan, veliki zli vuk i nebrojeni drugi…

Poetika Vekovnika je specifična i samosvojna, i samo je kroz jednu jedinstvenu autorsku viziju kreatora odnosno scenariste Stojanovića bilo moguće sve te najrazličitije vizuelne stilove i pripovedačke metode podvesti pod jedan umetnički steg kako bi se zaintrigirani čitaoci odveli u nezapamćene stripovske avanture. Od tih čitaoca se ipak zahteva i mnogo više od pukog listanja stranica i parenja očiju na spektakularnim scenama masovnih bitaka i borbi sto na jednog, ili ingenioznim kreacijama mitoloških bića kao što su vampiri, psoglavi, todorci i vodenjaci, koje su autori ovog serijala maltene privatizovali u svojoj realizacijaci koja se pamti. Naime, da bi se u potpunosti uživalo u Vekovnicima, morate biti sopstvenik širokog obrazovanja i opšte kulture, kako one klasične ali i popularne, jer Stojanović zahvata velikom kašikom iz baštine vaskolike civilizacije i kreacije čoveka, a na nama je da sa guštom kusamo čorbu koju nam je zgotovio i uživao prepoznajući sastojke i šta im je uradio u svojoj umetničkoj obradi.
Mnogo je mastila, bitova i izgovorenih reči upotrebljeno da bi se uhvatila u letu ova nesvakidašnja scenarističko-crtačka ekstravagancija, i praktično svako ko se bavi stripom u zemlji, regionu, Balkanu, pa i mnogo, mnogo šire – do dalekih zemalja lidera u strip svetu, je na ovaj ili onaj način utkao sebe u Vekovnike, ili pak bio dodirnut njima. Na posebnoj muci smo mi teoretičari i kritičari, jer iznova moramo da iznalazimo načine kako bismo istumačili i pod perom, tastaturom i jezikom priboli ono što Vekovnici jesu, samo da bi nam se izmigoljili i pretočili se u nešto drugo, novo i uzbudljivo.

Ipak, ono što znamo i što je neporecivi fakat je da je za deset godina rada na serijalu, Marko Stojanović uspeo da okupi, i najbolje table izvuče iz preko 200 (dve stotine!) crtača i kolorista, a još je nebrojeno crtača koji su po makar ilustraciju priložili na nekom od festivala i svetkovina stripa, a pre svega Balkanskoj smotri mladih strip autora koju ovaj svestrani aktivista u kulturi i stripu priređuje u Leskovcu već punih 19 (devetnaest!) godina. Maltene je nezahvalno pominjati sva imena ljudi koji su sarađivali na Vekovnicima iz straha da se neko ne ispusti, a recimo samo da je to bukvalno leksikon kompletne regionalne strip scene iz Srbije i zemalja u okruženju ali i nekih dalekih obala...

Objavljivan najpre u Politikinom Zabavniku, pa zatim niz godina od strane izdavačke kuće System comics pa Darkwood i konačno, kao institucionalno podržani autorski projekat, Vekovnici, uz prateći ozbiljni serijal “Beskrvni”, i gegove Vekovnici(te), kao i kroz publikacije sa skicama nastalim inspirisanim junacima glavne priče, obuhvataju koju hiljadu stranica štampanog materijala vrhunske izvedbe, kreativnosti i duha. Naravno da su stripovi iz njih i sami Vekovnici u albumskoj formi pobrali sve moguće nagrade u zemlji i regionu, i naravno da su pored osnovnih albuma svoje mesto našli i u tematima mnogih stripskih ali i književnih časopisa. Konačno, izložbe na kojima su se kao samostalni projekat prezentovali su se organizovale širom Balkana, a uvek su bili i zapaženi kada su učestvovali na grupim postavkama.

Krajevi ovakvih tekstova su uvek najteži, jer je toliko toga ostalo nedorečenog, ali možda je i najbolje ne čitati o Vekovnicima već čitati Vekovnike pa vam to svim srcem preporučujem a Marku i njegovim junacima želimo umetničku večnost i još mnogo velikih okruglih jubileja, ali pre svega novih priča i izdanja…