Pasta Ricco

Dan do koncertnog spektakla - Placebo u hali Cibona

Datum objave:09.11.2016

Pročitano:3577 puta

Datum održavanja: 10.11.2016

By:Ivana Antović

Stefan i Brian

Grupa Placebo krenula je u oktobru na svetsku turneju kojom proslavlja dvadesetogodišnjicu izlaska platinastog debi albuma “Placebo”. Prvi deo turneje “20 godina Placeba” započet je u Danskoj 13. oktobra, a završava se u londonskoj Wembley Areni 15. decembra 2016. godine. Jedini nastup u našem regionu bend će održati u zagrebačkoj dvorani “Dražen Petrović”, popularnoj “Ciboni”, u četvrtak, 10. novembra 2016. Hrvatski mediji prenose da je upravo taj ekskluzivni regionalni datum rezultirao odličnom prodajom ulaznica, jer će veliki broj fanova doći iz Slovenije, BiH i Srbije, ali i iz Makedonije, Bugarske i Grčke.


Koncertni spektakl je do detalja isplaniran, pa se tako već zna da će vrata hale biti otvorena u 19 sati, kao i to da će se predgrupa, velški alt rockeri The Joy Formidable, pred publikom naći u 20:00h. Video intro Placeba počeće u 20:55h, a od ‘Pure Morning’ do završne ‘Running Up That Hill’, obrade Kate Bush, bend će izvesti ukupno 25 pesama, dok su predviđena i dva bisa.

 


Najavljujući sutrašnji zagrebački nastup, frontmen Brian Molko kazao je kako je turneja povodom 20-godišnjice zapravo namenjena fanovima i da će čuti pesme koje Placebo nije svirao 10 godina, poput 'Pure Morning' ili 'Nancy Boy', a možda ih, kako je naglasio, nikad više neće ni svirati. Bend je do danas objavio sedam studijskih albuma (aktuelni "Loud Like Love", 2013) i kompilaciju "A Place For Us To Dream", koja sadrži 36 pesama, nekoliko puta izmenio postavu, a od starih članova uz Molka je ostao suosnivač i gitarista/basista Stefan Olsdal.


Svojevrsnog podsećanja radi, pred čitaocima Urban Buga je kompletan intervju sa premijernog nastupa grupe Placebo u Srbiji, rađen sada već davnog 2. septembra 2003. godine za kultnu emisiju “Vibe”, koja je od 2000. do 2005. emitovana na talasima Prvog programa Radio Niša.


Placebo: Stefan
Stefan Olsdal, PLACEBO


Bowie je naša inspiracija!

Bukvalno i doslovce "iznenada", publika u Srbiji bila je u utorak uveče, u Hali sportova na Novom Beogradu, počašćena marcipanom u obliku benda PLACEBO. Ni solidno visoka cena karte niti tipično nekoncertni dan nisu mogli da spreče blizu četiri hiljade ljudi da vide i čuju uživo svoj omiljeni alter/wave trojac iz Britanije.


Sat i po, uključujući i dva bisa, Brian, Stefan, Steve i hor fenomenalno namontiranih 'placebomana' u parteru i na tribinama, obnavljali su gradivo sa sva četiri albuma: "Placebo", "Without You I'm Nothing", "Black Market Music" i sasvim svežeg "Sleeping With Ghosts". Ne izostavljajući, naravno, ni ultrapopularnu obradu "20th Century Boy", čuvenog glam-rock sastava T.Rex, sa kojom su debitovali i na celuloidnoj traci.


Nekoliko sati pred njihov prvi nastup u Srbiji, u lavirintu hale našli smo izuzetno prijatnog sagovornika - Stefana Olsdala, basistu, i ne previše eksponiranog, ali realnog inicijatora benda Placebo.

Poznato je, mada nije na odmet da ponovimo da se pretfaza sadašnjeg benda zvala Ashtray Heart i da ste je činili samo Brian i ti?
Da, Brian i ja smo se znali dugo, ali mi je ideja o stvaranju benda pala na pamet tek kada sam ga čuo kako svira gitaru. Bio nam je potreban samo još bubnjar, pa smo odlučili da pozovemo Roberta, prijatelja sa kojim sam išao u školu u Švedskoj. Nažalost, nije se baš dugo zadržao u bendu. To je ujedno bila naša jedina promena člana. Otkad je došao Steve, Placebo je zaista počeo da postoji. U pravom smislu reči. Odlično se razumemo, osećamo muziku na isti način... Dobro, tu i tamo se mimoilazimo oko nekih bendova koje volimo privatno da slušamo, ali u principu odlično funkcionišemo kao tim.


Stefan, Brian, Stefan

Da li bi ti bilo neprijatno da govoriš o svojoj seksualnoj opredeljenosti?
Ne, sve je ok. Pitaj! :)

Tiče se i cele grupe. Steve je straight, ti si gay, a Brian voli da kombinuje - naprosto je fantastično što ste sva trojica različiti, a opet slični i po tom pitanju...
O, kako bi bilo divno da svi misle kao ti!

Kada si se outovao pred samim sobom?

Verovatno ne baš odmah kada me mama pre 29 godina donela na svet. :) Pretpostavljam da se takve stvari osećaju još u detinjstvu, ali se duže ili kraće potiskuju. Znaš, porodica, tradicionalne norme ponašanja, društvo... Takvo potiskivanje obično traje do puberteta, kada većina ljudi gay opredeljenja naprosto poželi da postane open mind. Neko uspe da prevaziđe strahove, neko ne, pa bude duže nesrećan. Moje outovanje je krenulo baš u tom periodu puberteta, jednostavno sam odlučio da nemam šta da krijem. Znao sam da je za svakoga ko je gay veoma težak proces prilagođavanja ostalom svetu. Jer, u osnovi, kada se nađeš u školi sa ostalim tinejdžerima, sve vreme pokušavaš da pronađeš ljude, grupe ljudi sa kojima ćeš se družiti, i ume da bude jako mučno kada shvatiš da si možda jedini koji se razlikuje, koji neke stvari oseća na drugačiji način. Dakle, u to vreme sam se osmelio da najpre sebi, a zatim i svojoj okolini kažem ko sam u stvari, da pronađem ljude slične sebi sa kojima ću moći da razgovaram i koji me neće osuđivati.

U mojoj zemlji gay populacija nailazi na poprilično nerazumevanje društva...
Pa, da. Zbog toga je lakše ljudima koji žive u kosmopolitskom okruženju, u velikim gradovima gde ima više slobode i tolerancije za različite kulture i uopšte različite načine življenja.

Jesi li imao problema prilikom nastupa ili nakon njih?
Jesam. Naročito ranije. Ne mogu da kažem da nisam "pio" batine, ali sam uvek nalazio načina da kaznim te ljude. :) Ovo leto nam je bilo izuzetno naporno, jer smo stalno nastupali na nekim rock i metal festivalima, sa Metallicom, Rolling Stones i sličnim bendovima, pred publikom koja jednostavno ne ume da bude tolerantna i koja je došla na koncert da pokaže svoju agresiju. Mislim da su svaki put čupali kosu kada bi Placebo stupio na binu. Upravo zbog takvih ljudi pred svirku u Švajcarskoj sam kupio majicu na kojoj je pisalo "rock & gay" i nastupao tako obučen, čisto da vidim kako će reagovati... Možeš samo da pretpostaviš kako su poludeli! :)

Šta zapravo misliš o agresivnim ljudima?

Postoji više vrsta, u većini slučajeva ta njihova agresivnost dolazi kao posledica nesigurnosti. Kriju se iza zida snage i oštrine, a u duši su mamine maze. Istovremeno ima i onih zaista agresivnih od kojih je najbolje zbrisati na vreme, naročito ako su krupniji od tebe. :)

Ma, ostavimo sve njih... vratimo se muzici! Imaš li pojma koliko ste popularni ovde, u Srbiji?
Ne. Iskreno, nemam pojma! Verujem da imamo svoje fanove, ali pošto prvi put nastupamo, moraćemo ipak da sačekamo koncert da vidimo koliko ljudi će doći da nas vidi.

Kako je bilo u Zagrebu? Da li se sećaš?
Auh! Jeste da stalno menjamo gradove i države, ali ne bi bilo baš sve u redu sa mnom da sam već uspeo da zaboravim prošlu noć! :) Gig je bio zaista sjajan. Pretpostavljam da je razlog tome što u ove krajeve Evrope ne dolazi baš mnogo inostranih bendova i kad neko dođe, ljudi to umeju da cene. Požele da u tom trenutku obezbede sebi fino zezanje. Bila je jako dobra atmosfera uz oko dve hiljade ljudi.

Sleeping with Ghosts

Hoćeš li mi reći nešto više o novom albumu?

Paa... traje oko 45 minuta. Namerno, jer se smatra da pažnja, koncentracija prosečnog slušaoca opada nakon 45. minuta slušanja bilo koje muzike i da on otprilike u to vreme dobije želju da radi nešto drugo. Načas smo imali ideju da napravimo dupli album, ali teško da bi iko toliko dugo uspevao da podnese svu onu dozu melanholije u fazonu Smashing Pumpkins. Ma koliko se nešto dopadalo ljudima, postaje dosadno ako je u istom tempu.

Nekako se čini da su ga kritičari dočekali "na nož". Zbog čega?

Možda ponajviše zbog toga što nije album za prvo slušanje. Zapravo, pesme ni sa jednog albuma nisu postale hitovi od prve do poslednje, uvek tek nekoliko bude prihvaćeno u samom startu, a rekao bih da kritičari idu upravo na to – koliko hitova, odnosno koliko ljudi doživi kao svoju neku pesmu, toliko je i izvođač popularan i prema nekim merilima poštovan. To opet prelazi u neke druge vode, jer biti apsolutno prihvaćen ne ostavlja dozu tajnovitosti za one prave ljubitelje muzike. Novi album donosi 12 pesama, a ono što već mi sami primećujemo jeste da će se izdvojiti 'The Bitter End', 'Special Needs’ i svakako naslovna ‘Sleeping With Ghosts’, moguće i ‘Protect Me From What I Want’. U zavisnosti od afiniteta slušalaca, neke će ostati upamćene, a neke biti omiljene vrlo malom broju ljudi. Nama je važan i taj mali broj. Koliko god bile nezaobilazne, teme smrti i prekinutih veza nikada neće oduševiti kritičare. Uostalom, mi ne stvaramo muziku zbog njih. To su naše lične emocije, naš sopstveni odnos prema onome što dolazi iznutra, iz duše, a vreme će prosuditi koliko drugih duša i tuđih duhova smo dotakli.

Koju vrstu muzike si slušao kao klinac?
Nisam imao previše izbora dok god je novac bio u rukama mojih roditelja. Masovno su kupovali ABBU, Elvisa, Boney M. Onda, kada sam dovoljno porastao da mogu da imam džeparac, trošio sam ga na Metallicu, Slayer, Iron Maiden i slične stvari. Sledeća faza bio je Depeche Mode, koji mi je i danas jedan od omiljenih bendova, a u to vreme Brian je uveliko počeo da donosi muziku Sonic Youth, pa sam to kombinovao sa DJ Shadowom, PJ Harvey i Bjork.

Kad smo već kod Sonic Youth, pomenuli su mi letos onaj avgustovski nastup sa Iggyjem Popom & The Stooges i nisu mogli da sakriju sreću što će svirati sa svojim idolima. Kakav je bio tvoj osećaj kada si prvi put sreo Davida Bowieja?
Wow! On je takva strašna zvezda! Upoznao sam ga kad sam imao 19. U to vreme smo tek radili naš prvi album. Delovao mi je tako čudno taj naš susret. Nestvarno. Otkrio sam da je on zapravo divna, simpatična i vrlo komunikativna osoba, koja u sebi nema ni trunke arogancije. Naprotiv, veoma je zainteresovan da u svako doba upoznaje nove ljude, novu muziku i umetnost uopšte. Veoma je, kako da kažem, živ. Normalan. On je od one retke vrste umetnika koja je uspela da pronađe sebe i ostane ista, a da opet prati muzičke trendove. Kada si toliko dugo na sceni, vrlo je važno da ne postaneš sopstvena kopija. Bowie je naša inspiracija i veoma smo mu zahvalni što nam je dao priliku da sviramo sa njim pred engleskom publikom i pred onih osam hiljada ljudi u Italiji. Da, da, prilično nestvaran osećaj... A onda na kraju ukapiraš da se i on ujutru brije, baš kao i svi ostali...


Iznerviram se svaki put kad čujem da neko uz vaše ime prilepi ono "glam-rock"! Glamurozni jeste, ali "rock"?!
Hvala ti najlepše zbog ovoga što si sada rekla! I mi isto mislimo! Uopšte ne nalazimo sebe u takvom poređenju, a za sve je "kriv" film o glam-rocku u kojem smo glumili T.Rex. Ljudi uvek zaborave da je "Velvet Goldmine" bio film o tom periodu i da smo mi samo dobili role koje je trebalo da odglumimo. Ništa više. Na bend Placebo uticao je post/punk - Sonic Youth ili Depeche Mode i bendovi tog tipa.

Ipak, ne mogu da propustim priliku da pitam kako je bilo na snimanju "Velveta"?
Kao na snimanju nekog ekstremno dugog video spota! Čekali smo deset sati da bismo se pojavili pet minuta! :) Pa, bilo je zabavno. Upoznali smo gomilu ljudi od kojih smo sa većinom postali sjajni prijatelji. Jedan od njih je i Todd Haynes, režiser, koji je napravio prelep film o prošlosti. To je možda i glavni razlog zbog kojeg smo poželeli da se nađemo u "Velvetu".

Ima li izgleda da ćete da se pojavite u još nekom sličnom projektu?
Za sada ne, mada bismo voleli da uradimo muziku za neki film, jer većina naše muzike ima u sebi tu atmosferu filma protkanu instrumentalima. Sačekaćemo da nas taj "naš" film sam pronađe.


vrh strane
Komentari (0)
Pošalji komentar


Ime i prezime

Komentar

Unesite kod iznad :