Brutalni provod u Hangaru – No sleep festival/Pan Pot/Boris Brejcha

Datum objave:21.12.2018

Pročitano:1535 puta

Datum održavanja: 15.11.2018 - 17.11.2018

By:Pavle Zelić

Lokacija: Hangar, Beograd

Ovaj tekst odnosno izveštaj sa serije sve žešćih žurketina u Hangaru pre par nedelja, može isprva delovati prekasnelo u odnosu na događaje koje će autor pokušati da prizove iz sećanja sebi i vama koji ste bili tamo, tada, ali za druge pak dolazi u pravo vreme za naložavanje pred seriju sve megalomanskijih žurki – prazničnih bahanalija. Ali, on (tekst) je i nešto manje, ili mnogo više od pukog nabrajanja i oduševljavanja ko je i kako pokidao u tom sada već epskom prostoru u luci Beograd. Naime, u pitanju jedan duboko ličan pogled na beogradsku klupsku scenu u njenom najambicioznijem obliku, na ceo taj lifestyle i filozofiju koja postoji ovde i sada, i o kome ne znam skoro ništa. A spasila mi je zdrav razum. Verovatno vam tek sada ništa nije jasno, a skrol pokazuje da ima još podosta do kraja pisanija, i možda razmišljate da li ima smisla čitati dalje... stick with me, biće zabavno, poučno i pomalo scary, ali vredeće.

 

Foto: No Sleep Festival Photo Team

 

Četvrtak je veče, 15. novembar leta Gospodnjeg 2018. godine i u pripremama za prvo veče No sleep festivala i Fatboy Slim-a, kojeg neizmerno štujem i smatram da intimno poznajem još od legendarnog nastupa na EXIT-u, dobijam najgore moguće vesti o PR krizi koja se valja ka meni poput cunamija. Svestan da će moj day job da se itekako umeša u planove o legendarnom vikendu na festivalu, rešavam nekoliko prvih novinarskih upita i ipak odlazim na jedan od najboljih live nastupa u mom životu. A nagledao sam ih se. Skepticizam koji gajim prema elektronskoj muzici nestaje pred šoumenom kakav se retko viđa, da nam poživi i bude ovako blesav još godina sto. Nekoliko specifičnosti koje ne mogu da ne primetim. Za razliku od normalnog koncerta, ovde nije bio nikakav problem da sa mojom drugaricom budem na par metara od Normana, na šipci tj. ogradi, štaviše da se ni ne guram, već opušteno densujem uz ekipu koja neretko okreće leđa stejdžu, što je u slučaju ovakvog performansa ipak greota.

 

Foto: No Sleep Festival Photo Team

 

Dva sata čiste egzaltacije. Bosokog, sa portabl sirenom vazda na dohvat ruke, u konstantnom dijalogu sa publikom Fatboy Slim je iznova pokazao pravi smisao izraza "old school". On i njegova sada već (pro)seda generacija su izmislili sve ovo, svo to celonoćno pa i celodnevno partijanje i DJ-a kao šamana nove religije posvećenih sledbenika koji veruju da dobar provod vredi... pa svega. Neću da blefiram da znam ko je prethodio i ko je sledio ovom predivnom, prezabavnom performansu, ali je i to bilo jako kul i sasvim komplementarno nastupu zbog kojeg sam zaspao miran i blaženo (pod)nesvestan užasa koji sledi.

 

Od jutra, sinoćna kriza eskalira u pravu pravcatu katastrofu, a mene još uvek u bubnim opnama pucaju ritmovi i očno dno mi premotava film sa glavnim junakom Normanom, koji je sa nama sinoć podelio svoj zarazni optimizam da je sve na svetu u stvari ok, da su muzika i miks tu da nam olakšaju i osvetle mrak u kojem lutamo opterećeni viškom informacija, besmislenim tripovima i relativnim traumama. Možda mu pridajem previše značaja, ali istinski osećam da mi je pomogao da se u situaciji kada bi i (naizgled) mnogo jači karakteri poklekli, izborim sa celodnevnim rešetanjem novinara, pacijenata, zdravstvenih radnika i raznoraznih autoriteta... Koji svi pričaju kako će umreti od kancera zbog lekova koje moja instutcija kontroliše, a ja treba da ih ubedim da nije tako. Aha, baš.


Night two.
Neki tip sa maramom preko face pušta prilično agresivne stvari i deluje preteće ali mi i to prija nakon toliko, toliko, toliko samokontrole ispoljene u situaciji kada vasceli dan svi oko mene drame i drmosere. A na Nini Kraviz sam se čak našao u VIP zoni/bekstejdžu. Beše zanimljivo gledati masu iz koje si se malopre otrgao iz perspektive izvođača, odnosno taman dovoljno metara dalje u senci da to od metafore postaje frustrirajuća realnost kad svoju ekipu nabeđujete da ste stvarno tu, tik iza Nine, samo vas, eto, ne vide. Usput budi rečeno, da makar na po pasusa ovaj tekst zaliči na planirani izveštaj sa hepeninga, devojka kida kako pušta da tvrdoću njenog tehna dodatno osnaže kontrapunktirane harmonije naizgled nehajno razbacane tokom seta. Krevicova deluje kao oličenje novog, drčnog naraštaja milenijalaca koji preziru grehe i opterećenja prethodnika i zaista, zaista žive za trenutak. Ovaj trenutak ushićenja nadahnutim nastupom stvaraoca koji ti zaista znači. Ili se meni bar tako dojmilo.
Uspevam da najzad overim i makar još jednu od pola tuceta lokacija koje festival nudi – klub Mint u kojem rani, ali dinamični after polako prikuplja ekipu malu ali dabome, odabranu. Sve to traje do zore koja nas iznenađuje, kada iz podzemlja izbijemo na neočekivanim zubatim suncem osvetljeno površinu. Posle najboljeg bureka u Beogradu, eufemizam je reći neispavan, ali prepun pozitive, odlazim u punoj PRatnoj opremi na verbalni jutarnji okršaj sa nedokazanom voditeljkom na najgledanijoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom koju nećemo imenovati (KAH-PRVA-KAH!). Nije dobro. Ipak, ostaje popravni na Javnom servisu, u nedelju. Da li izaći i na treće veče No sleep-a? Nogekako!

 

Foto: No Sleep Festival Photo Team


Francuska reprezentacija elektronske muzike, Molly pa onda Cassius su pravi melem, ona senzualna i melodična, on animator i denser, i pretvaraju zamor materijala u još jedan osvežavajući lift ka višim nivoima svesti i suštinske relaksacije. I mislim da konačno počinjem da kapiram sve ovo. Gledam sve više oko sebe, upijam te nekalkulisane plesove, casual stajlinge, jednu neobičnu ljubaznost koja podrazumeva bezbroj izvinjavanja prilikom guranja kroz masu, devojke koje se slobodno ljube (međusobno), i potpunu posvećenost muzici koja potcrtava sve. Srećom pa i ja kidam iz drugojutarnjeg pokušaja i infernalni vikend uspeva da se završi kakvoj-takvoj na pozitivnoj noti, ne bez posledica, rana koje će dati ružne ali važne ožiljke, ali i ne bez (ne)malih pobeda čistog profesionalizma, kompetentnosti i prostog zdravog razuma koji se nadam i verujem da je našao srodne umove sa receptorske strane TV prijemnika i ostalih prenosnih kanala.


A onda, Boris Brejcha. I dalje na meni nepoznatom terenu, uz galantni poziv ljubeznih organizatora, a nakon proklete nedelje u kojoj sam odgovarajući na nezausavljivu plimu upita svakavih stejkholdera mog vremena i života, testirao kapacitete računa na mobilnom telefonu (to infinity and beyond!) na važnom službenom boravku u Moskvi, morao sam da presečem. Pritom sam razvio teoriju "dualnog emotivnog ekstrema", koja podrazumeva da svaki intenzivno negativan događaj u životu treba što pre konfrontirati sa lepim iskustvom podjednake jačine doživljaja. Daklem, posle velikih psiho(fizičkih) iskušenja, ne vredi "lezi malo i odmori", i u krevetu preživaj sve loše što ti se (ne)zgodilo već pak, još u stanju tenzije, valja na Facebook Event-ovima naći onaj koji će vam podići adrenalin, ali u ono grananje moždanog staba koje kaže "bori se, kidaj", a ne samo "kidaj". Ili, što bi narod rek'o, "na ljutu ranu, ljuti techno".

 

Photo credits: Marko Edge Obradović
 

No, pre Brejche, kao neka spektakularna predgrupa... Pan Pot! Ako o superstar DJ-u sa venecijanskom maskom nisam znao više nego premalo, o berlinskom dvojcu savršeno uklopljenih virtuoza je to neznanje dosezalo Sokratovo "Scio me nihil scire/Znam da ništa ne znam". Preporuka drugara, i čisti očaj od pritiska kojim su se dijamanti mogli kovati su me odveli još jednu noć u taj Hangar (sa velikim H) gde ću istinski uživati u čistom umeću ljudi koje počinjem da prepoznajem kao istinske umetnike novog doba, primerene svetu u kojem je sve već izmišljeno, i to više puta.

 

Foto: Lovefest


Veliko finale sledi posle još par kofa metafekalija koje se izlivaju na moju nezaštićenu glavu, ali ja i dalje u stvari ne znam u šta sam se upustio. Momenat u kojem istitnski DJ superstar zeki publiku tako što se krije iza pulta, puštajući ton po ton, sempl po sempl, dok ne dođe trenutak da sve eksplodira, mi konačno deluje poznato, rokerski čak. Ono što sledi, nimalo. Bukvalno osećam kako mi se razmeštaju unutrašnji organi dok moćni basevi drmaju svaku ćeliju u mom telu. Verovano najbolji nastup (i pored živog Fatboy-a, ali to je nešto sasvim drugo) kojem sam ikad prisustvovao, briše kao korektorom sav stres, svu agoniju, sva poniženja ispaljujući serije gradirano sve moćnijih ritmova ka masi koja samo traži još i još. Pristigli odasvuda, fanovi Brejche ne razočaravaju, tvoreći od gigantskog betonskog sanduka u kojem smo se svi našli katedralu uzvišenosti i dubine iztenziteta svojom reakcijom na fantastičan nastup Berlinca. Ne znam otkud, ali već je 6 ujutro, i svetla se pale, a ja se teturam napolje, da bih otišao na posao (vikendom) gde ću, kao i u danima koji slede, neprekidno cupkati u mestu, dok mi iz dubine stomaka iznova nailaze ritmovi koji prevazilaze primerenovanje situacijama. Neću lagati da znam mnogo više o svemu o čemu sam ovde pokušao da pišem. Ali mi se veoma, veoma sviđa. I želim još.

 

Proći će par nedelja, toliko je trebalo, da se slegnu emocije, uslediće još provoda, izlazaka, žurki, koncerata, ali ništa neće ni prineti preživljaju između pakla i raja… čistilištu, dakle, u tih subonosnih ni tuce dana tog novembra 2018. godine.


vrh strane
Komentari (0)
Pošalji komentar


Ime i prezime

Komentar

Unesite kod iznad :