Ann Demeulemeester / Poetika duše

Datum objave:05.12.2007

Pročitano:3828 puta

By:Tanja Beljanski

 („Nikada ne proučavam šta drugi rade, jer mi to ne pomaže“)

U čuvenoj “Antverpenskoj šestorci” bile su i dve mlade žene: Ann Demeulemeesteri Marina Yee. Ann Demeulemeester je uspela, opstala i nastavila. Danas, jača nego ikad, ova 48-godišnja kreatorka odličan je primer istrajnosti i doslednosti u vremenu karakterističnom po nedostatku pomenutih osobina. 



Njen CV sastavljen je od podataka da je 1981. diplomirala je na Kraljevskoj akademiji lepih umetnosti u Antverpenu, zatim je 1982. dobila prestižnu nagradu Golden Spindle, pa 1985. zajedno sa mužem i poslovnim partnerom, fotografom Patrikom Robejnom (Patrick Robijn) osnovala firmu BVBA “32“, dok je 1986. lansirala svoju robnu marku. Godine 1987. prikazala je prvu kolekciju u Londonu, a 1988. garderobi je priključila cipele i modne detalje. Parizu se premijerno predstavila revijom 1992. Kolekciji za žene, 1996. godine dodala je i kolekciju za muškarce, prvi put ih predstavivši zajedno tokom Nedelje mode u Parizu.

Korak dalje u inovacijama napravila je 1996. dizajniravši čuveni table blanche (sto obložen slikarskim platnom). U međuvremenu učestvovala je na mnogim izložbama i u mnogim projektima. Tri godine kasnije, otvorila je sopstvenu prodavnicu u Antverpenu. Slede izložbe, saradnje, kolekcije, revije, projekti. Samostalnu mušku kolekciju (do tada su uvek bile kombinovane sa ženskim) prvi put prikazuje u Parizu 2005., a 2006. otvara svoje prodavnice u Tokiju i Hong Kongu. Iste godine javnosti predstavlja kolekciju nakita. Već 2007. u Flamanskom parlamentu organizovana je izložba belgijske mode 6+



Antwerp Fashion
: Ann Demeulemeester jedna je od centralnih ličnosti izložbe. Ove godine otvorila je prodavnicu u Seulu. Planira da lansira i parfem. Do danas je postala jedna od najuspešnijih i najskupljih kretora sadašnjice. 



Tako izgleda tehnička strana njenog uspeha. Personalizovano, bilo je to ovako:
Kada je 1981. diplomirala je na Kraljevskoj akademiji lepih umetnosti u Antverpenu, Rei Kawakubo prikazuje svoju prvu kolekciju pod imenom Comme des Garçones u Parizu. Kawakubo je sa svojim gotovo brutalnim tehnikama krojenja predložila izgled snažne i samoostvarene žene, žene koja zna ko je i šta je. Za Demulemester, rođenu generaciju kasnije, ovo više nije bio predlog, nego činjenica - njen otac i deda zarađivali su za život sušeći chicory za tržište kafe. 



Kada je imala 16 godina, počela je da nosi crno. U tom periodu srela je Patrika Robejna, lokalnog dečaka koji je već tada želeo da postane umetnik (fotograf). Demulemester kaže da je jedino vreme kada se svesno u mladosti bavila modom bilo kada je po klasičnim portretima crtala i primetila odnos između subjekta i njegove odeće. Na Akademiji se uvek osećala kao autsajder, jer nije bila trendy u očima drugih. Belgija je u to vreme proizvodila garderobu za decu i klasična odela i nije imala modni identitet. Od dve žene na Akademiji koje su je naučile izradi krojeva, jedna je na času šila sopstvenu garderobu, a druga, koja je bila izuzetno kruta, verovala da se belo i crno ne sme kombinovati u istom komadu garderobe. „Sa njom sam imala velike diskusije,“ kaže sa osmehom Ann u intervjuu koji je dala za The New York Times 2006. „Govorila je: ’Ann, ne možeš da koristiš belu.To nije šik. Koristi bež. Chanel koristi bež.’ Chanel je bio njen ideal, tako da sam imala veliku svađu sa njom. Sve te stvari dešavale su se dok je punk cvetao u Londonu, a ona je živela u svom bež Chanel svetu.“



The Antwerp Six
su mediji izmislili 80-ih, kako bi pomogli lakšem razumevanju stranih, flamanskih imena. U realitetu nije postojalo tako jako osećanje grupe. „Svako je radio svoje. Nismo sve radili zajedno.“ Nakon prve kolekcije prikazane u Londonu 1987. bilo je jasno da je u pitanju zvezda u usponu. Njen strog, gotovo arhitektonski rad na kroju kombinovan sa poetičnim pristupom materijalima i silueti, istog je momenta postao pravi hit. Ova modernistička romantičarka rekla je: „Žene nisu Barbike. Ako prikažemo ženu onakvom kakva ona zaista jeste, sa svim njenim ženstvenim i muževnim elementima, odjednom ona postaje „androgena“. Ne pokušavam od žene da napravim muškarca, samo mislim da žena ima elemente muževnosti i da je prirodno da te elemente koristim. Ako na to gledate iz klasičnog ugla, onda dolazite do zaključka da je u pitanju androgeni izgled. Upravo to zaključujete ako polazite iz tačke da žena treba da izgleda kao Barbika. Problem je u tim kategorijama koje stvaraju fiksnu ideju „ženstvenosti“.  Za mene ideja balansiranja ljudske prirode čini kreiranje zanimljivim.“




Za žensku garderobu koristi  “muške” materijale i obratno. Od prvog trenutka kada je počela da kreira za muškarce, radi savetujući se sa suprugom. “Odrasli smo zajedno i zajedno formirali stil. Muškarac kakvog volim, kog smatram interesantnim je onaj koji nije samo i isključivo mačo nego onaj koji u sebi nosi određenu ženstvenost, ali na svoj specifičan muževan način. U pogledu dizajna ovo je mnogo delikatnije polje za rad u odnosu na ženu koja u sebi nosi muževne osobine, ali je baš zbog toga veoma interesantno. Ovo se ne sme mnogo potencirati, jer muškarac ipak još uvek ima određenu jasnost koju je žena izgubila, što treba ceniti.”


Ranih 90-ih Belgijanci su svoje mesto posvećenih individualista učvrstili na pariskim revijama sa Demulemesterovom, koja je izražavala militantan i često nežan modernizam. Njena žena je izgledala snažno kao da je upravo stigla iz grada moderne arhitekture. Iako se Ann uvek pridržavala svog eksperimentalnog kroja i materijala, na primer kože koja liči na papir, njena garderoba pratila je narativ koji je upravo bio problem 90-ih. U to vreme dizajneri su, jedan po jedan, pali pod ekstremni uticaj ideje depersonalizovane produkcije luksuzne garderobe. „Imala sam utisak da se oko 1995. godine dogodila iznenadna promena,“ govori Demulemester. „Sve se počelo vrteti oko velikih modnih kuća. Gucci je počeo. Za mene je ovo bilo suprotno slobodi. Nisam to mogla da razumem.“

Ann živi i radi u kući Le Corbusier. I kuća je sama po sebi kontrast: nalazi se pored autoputa i arhitekture iz 50-ih, što izgleda čudno. No, Ann ne obraća pažnju na saobraćaj koji tu teče kao što ne obraća pažnju ni na rad drugih dizajnera: „Nikada ne proučavam šta drugi rade, jer mi to ne pomaže.“ To je upravo njena snaga u momentu kada mnogi dizajneri zajedno sa arhitektama, fudbalrskim zvezdama i dilerima umetnosti imaju nagon da budu prisutni svuda u svetu (u Kini, na najnovijem sajmu, otvaraju hotele u Dubaiju...). Demulemesterova je zainteresovana samo za svoj svet. Analitičari su primetili da se uticaj njenog rada evidentno odrazio čak i na rad Marca Jacobsa i Miuccie Prade. U njihovom radu oseća se proporcija iz Demulemester kolekcija, njen asimetrični kroj i svesna ženstvenost. Njen uticaj menja njihov izgled „dama u tvidu“ i time pokazuje čvrst stav u svom ubeđenju već punih 20 godina.

Ann Demeulemeester stil ogleda se u eksperimentlnoj, ali nosivoj gaderobi i privlači klijentelu koja želi da ima malo umetnosti u svom ormanu. Dizajnerka meša različite materijale i onda ih cepa, gužva, često u paleti raspoloženja od braon, sive, crne i bele. Njen rukopis (muževan izgled za ženu: muška odela, košulje, džins, šeširi), rezultat je saradnje sa dugogodišnjom prijateljicom i muzom, pevačicom Patti Smith. Upravo je ona ta koja u svojoj muzici govori o snažnoj i samosvesnoj ženi. Patti Smith je pisala i komponovala specijalne numere/ poeziju korišćene kao muziku za Demeulemeester revije, dok su strofe pesama bile odštampane na garderobi. 


Aninu garderobu nose devojčice i žene, mladi i stariji muškarci. Lako ju je kombinovati, o čemu Ann posebno vodi računa. Za sebe kaže da je ne interesuje dizajnerska diktatura, da joj total look nije cilj, jer on zapravo simboliše diktaturu. Garderoba treba da živi, a živi jedino kada je ljudi kombinuju, nose i kada ih to čini srećnim. Za Ann je moda vid komunikacije. Kompleksni jezik njenog dizajna obuhvata čitavu paletu emocija. Slojevi garderobe simbol su slojeva naših duša. Ona je od onih ljudi koji inspiraciju za asimetriju nalaze u lepoti kaputa kojeg okreće vetar. Njena garderoba je izuzetno poetična, elegantna i slobodna, nonšalanta i divlja, uvek ozbiljna, ali nikad gruba, pedantna, ali eksperimentalna, snažna, a opet i uvek senzualna.

Razlog ogromnog uspeha njene posebnosti, čak i u ovom svetu globalizovane materijalizacije sigurno ima koren u njenim rečima: „Kada u nešto verujem, nikad ga ne ispustim. Za tim poludim, zbog toga se razbolim, ali ne prestajem. Znam da uvek ima rešenja. Kada sam bila student, imala sam profesora koji je govorio: ’ono što nije moguće, nije moguće.’ Znam da samo moraš želeti dovoljno jako, i onda sve postaje moguće.“

www.anndemeulemeester.be

vrh strane
Komentari (0)
Pošalji komentar


Ime i prezime

Komentar

Unesite kod iznad :