NAM DŽUN PAJK - REVOLUCIJA VIDEO UMETNOSTI

Datum objave:05.03.2006

Pročitano:4664 puta

By:Marina Vulićević

Globalno putovanje u budućnost

„ Budućnost je sada”, reči su čuvenog avangardnog umetnika korejskog porekla Nam Džun Pajka (Nam June Paik), koji je 29. januara, u 74 godini, preminuo u svojoj kući u Majamiju.

U muzejima širom sveta ove godine biće upriličene memorijalne izložbe i hepeninzi posvećeni Pajku, a u korejskom centru u Njujorku održana je izložba Moving time, poslednja na kojoj su predstavljeni Pajkovi radovi za njegovog života, zajedno sa radovima oko 30 umetnika iz celog sveta. Drugog februara, u čast Pajku, u korejskom kulturnom centru otvoren je drugi deo te izložbe.

Kao jedan od učenika i saradnika Jozefa Bojsa, zaštitnika postmoderne umetnosti, Pajk je autor niza rafiniranih video izložbi. Jedna od najpoznatijih je njegova instalacija sa Budom, koji se ogleda u televizijskom ekranu. To je upečatljiva slika koja savršeno odgovara informatičkom vremenu, u kojem je opčinjenost elektronskim medijima zamenila transcedentalnu duhovnost kao središte života.

Nam Džun Pajk je uneo niz novina u video umetnost 60-ih godina, kombinujući televizijske ekrane sa skulpturom, muzikom i performansom.

Pošto je imao izvrsno obrazovanje iz oblasti muzike, estetike i filozofije, Pajk je bio i član umetničkog pokreta Fluksus (Fluxus), takođe iz 60-ih godina. Debitovao je na umetničkoj sceni u Vizbadenu 1963. godine solo izložbom pod nazivom Exposition of Music- Electronic Television, na kojoj je pomoću dvanaest TV ekrana stvorio neočekivane efekte slika.

U Njujork je stigao 1964. godine, kada je počeo da radi sa čelistkinjom Šarlot Murman (Charlotte Moorman), kombinujući video, muziku i performans.

Koliko su Pajk i Murmanova zaista išli ispred svog vremena govore sledeći podaci: Šarlot Murman je 1967. godine bila uhapšena u Njujorku zbog pojavljivanja u toplesu za vreme izvođenja Pajkove Opere Sextronique, a dve godine kasnije, u performansu TV Bra for Living Sculpture, ona je nosila mali brushalter sa tankim TV ekranima.

Revolucionarna je i Pajkova izjava da je tretirao katodnu cev (TV ekran) kao platno, dokazavši da ekran može da bude superiorno platno.

„Odsad ću tretirati katodne zrake kao papir i pero. Kada bi Džojs živeo u naše vreme, „Fineganovo bdenje” bi sigurno radio na videotejpu, zbog ogromnih mogućnosti manipulacije u vezi sa skladištenjem magnetskih informacija”, svojevremeno je rekao Nam Džun Pajk.

Parafrazirajući jednu rekalmu iz 50-ih godina, koja je postavljala pitanje: „Kada će svako domaćinstvo u Americi imati TV prijemnik?”, Pajk je svojim radovima postavio pitanje: „Kada će svaki umetnik imati svoj TV kanal?”

Jedna od ključnih tačaka iz istorije videa je i priča o tome kako je Pajk 1965. godine rešio da u njujorškoj Petoj aveniji kupi najnoviju, revolucionarnu, kameru Sony Portapak system. Nije poznato ko je sve tih dana kupovao taj popularni model, ali izgleda da je Pajk sasvim sigurno od svih tadašnjih kupaca napravio najbolji posao - njegov prvi snimak bila je poseta pape Jovana Pavla Drugog Njujorku, koju je snimio kroz prozor taksija. Iste večeri, Pajk je taj snimak prikazao prijateljima u kafeu Go-Go.

U izveštaju za Rokfeler fondaciju 1974. godine, Pajk je pisao o telekomunikacijskoj mreži u budućnosti, koju je nazvao „elektronskim super autoputem” (Electronic Super Highway), predviđajući da će postati „informacijski super autoput”. Dve decenije kasnije, kada je „informacijski super autoput” postala fraza, rekao je da je američki predsednik Bil Klinton ukrao njegovu ideju.

Viši kurator njujorškog Gugenhajm muzeja Džon Hanhard (John Hanhardt) opisao je životni put Nam Džun Pajka kao istinsko globalno putovanje, koje je ostavilo dubok trag na video umetnost i televiziju.

„Pajk se kretao od Azije, preko Evrope do Amerike, a njegova složena i profilisana karijera počela je zanimanjem za muziku i kompoziciju. Međutim, on je predvideo da će video postati umetnički medij, zastupljen u muzejima. Uvideo je nove definicije videa i televizije - koja je do tada samo emitovala program. To je herojsko dostignuće”, rekao je Džon Hanhard.

Iako je bio slavan širom sveta, Nam Džun Pajk nikada nije zaboravio rodnu Koreju. Između ostalog, 1986. godine, na televiziji je prikazan njegov rad „Bye Bye Kipling”, koji je napravljen kao kombinacija snimljenih događaja iz umetnikovog rodnog Seula, kao i iz Tokija i Njujorka. Dve godine kasnije, Pajk je predstavio rad The More the Better, sastavljen od 1. 003 monitora, a sačinjen za Olimpijske igre u Seulu.

Podsećanje na Nam Džun Pajka dobar je povod da se svako od nas stvarno zapita: Šta je to budućnost?

vrh strane