Datum objave:05.03.2006
Pročitano:5673 puta
By:Marina Vulićević
Kao jedan od učenika i saradnika Jozefa Bojsa, zaštitnika postmoderne umetnosti, Pajk je autor niza rafiniranih video izložbi. Jedna od najpoznatijih je njegova instalacija sa Budom, koji se ogleda u televizijskom ekranu. To je upečatljiva slika koja savršeno odgovara informatičkom vremenu, u kojem je opčinjenost elektronskim medijima zamenila transcedentalnu duhovnost kao središte života.
Pošto je imao izvrsno obrazovanje iz oblasti muzike, estetike i filozofije, Pajk je bio i član umetničkog pokreta Fluksus (Fluxus), takođe iz 60-ih godina. Debitovao je na umetničkoj sceni u Vizbadenu 1963. godine solo izložbom pod nazivom Exposition of Music- Electronic Television, na kojoj je pomoću dvanaest TV ekrana stvorio neočekivane efekte slika.
U Njujork je stigao 1964. godine, kada je počeo da radi sa čelistkinjom Šarlot Murman (Charlotte Moorman), kombinujući video, muziku i performans.
Revolucionarna je i Pajkova izjava da je tretirao katodnu cev (TV ekran) kao platno, dokazavši da ekran može da bude superiorno platno.
„Odsad ću tretirati katodne zrake kao papir i pero. Kada bi Džojs živeo u naše vreme, „Fineganovo bdenje” bi sigurno radio na videotejpu, zbog ogromnih mogućnosti manipulacije u vezi sa skladištenjem magnetskih informacija”, svojevremeno je rekao Nam Džun Pajk.
Parafrazirajući jednu rekalmu iz 50-ih godina, koja je postavljala pitanje: „Kada će svako domaćinstvo u Americi imati TV prijemnik?”, Pajk je svojim radovima postavio pitanje: „Kada će svaki umetnik imati svoj TV kanal?”
U izveštaju za Rokfeler fondaciju 1974. godine, Pajk je pisao o telekomunikacijskoj mreži u budućnosti, koju je nazvao „elektronskim super autoputem” (Electronic Super Highway), predviđajući da će postati „informacijski super autoput”. Dve decenije kasnije, kada je „informacijski super autoput” postala fraza, rekao je da je američki predsednik Bil Klinton ukrao njegovu ideju.
Viši kurator njujorškog Gugenhajm muzeja Džon Hanhard (John Hanhardt) opisao je životni put Nam Džun Pajka kao istinsko globalno putovanje, koje je ostavilo dubok trag na video umetnost i televiziju.
„Pajk se kretao od Azije, preko Evrope do Amerike, a njegova složena i profilisana karijera počela je zanimanjem za muziku i kompoziciju. Međutim, on je predvideo da će video postati umetnički medij, zastupljen u muzejima. Uvideo je nove definicije videa i televizije - koja je do tada samo emitovala program. To je herojsko dostignuće”, rekao je Džon Hanhard.
Iako je bio slavan širom sveta, Nam Džun Pajk nikada nije zaboravio rodnu Koreju. Između ostalog, 1986. godine, na televiziji je prikazan njegov rad „Bye Bye Kipling”, koji je napravljen kao kombinacija snimljenih događaja iz umetnikovog rodnog Seula, kao i iz Tokija i Njujorka. Dve godine kasnije, Pajk je predstavio rad The More the Better, sastavljen od 1. 003 monitora, a sačinjen za Olimpijske igre u Seulu.
