Trijumf stvaranja i zajedništva

„Zadatak umetnika je da pokaže da postoji bolji svet od postojećeg a zadatak političara da ubedi ljude da je ovaj svet najbolji mogući.“

Nakon drugog svetskog rata, u vreme obnove, na područjima komunističkih i socijalističkih zemalja nicale su razne institucije, sportski klubovi i preduzeća različitih „motivišućih“ imena tipa „Udarnik“, „ Budućnost“, „Sloboda“, „Prva petoletka“  itd, koja su imale za cilj da uliju nadu i uvere naciju da počinje novo vreme prosperiteta, solidarnosti i definitivnog diskontinuiteta sa mračnom prošlošću.

Kako se sve to završilo – dobro nam je poznato. Od većine nekadašnjih giganata ostala su samo imena i raspali ostaci imovine, zapuštene hale i razvaljeni industrijski kompleksi. Na jednoj od takvih lokacija počinje jedna priča koja izgleda neće imati isti neslavan kraj.

U savremenom svetu, a čak i kod nas, nije retkost da se prostori koji su izgubili svoju prvobitnu namenu kasnije (is)koriste za različite vidove kreativnog izražavanja, takođe i za komercijalne sadržaje, ali se ono što se od 8. do 14. juna dešavalo u staroj ciglani na Slanačkom putu nikako ne može nazvati uobičajenim, a pogotovo ne komercijalnim.

Bilo bi pogrešno Deve9t nazvati festivalom u pravom smislu reči, pre nekom vrstom umetničkog događaja, a možda bi napribližniji naziv bio konvencija (konvencije su događaji gde su svi posetioci istovremeno i aktivni učesnici, a to je upravo ono što se i dogodilo). Čovek je nesavršeno biće, zbog toga su razni pokušalji samoupravnog organizovanja propali, ali se ipak dogodio uspeh koji najviše podseća baš na samoupravljanje. Kako je to moguće?

Dev9t je prvenstveno koncipiran kao skup svih devet vrsta umetnosti (sa svim modernim „grananjima“ i varijacijama) koje su sve (koliko je to izvodljivo i moguće) podjednako i ravnomerno zastupljene. Slogani „Svi smo Dev9t“ i „Stvaraj dalje“ upućuju na uvezanost stvaralaca u jednoj zanimljivoj simbiozi gde posetilac postaje umetnik, umetnik postaje organizator a organizator posetilac i tako u krug. Lako je ovo napisati, malo komplikovanije organizovati a najteže je objasniti – ali samo dok ne kročite u magični krug ciglane i ne obuzme vas duh kreativnosti i zajedništva.

Materijalna sredstva uložena u ovaj događaj izlišno je i komentarisati, jasno je da su veoma mala za nešto što pretenduje da bude „festival“, ali su svakako velika za organizatorski džep. Opet, količina uložene energije i postignuti razultati daleko nadmašuju promaju u kasi. Specifičnost lokaliteta, na kome gotovo ništa ne može da se pokvari (jer je već davno skoro sve propalo) već samo može da se popravi, dala je posebnu čar nastojanjima da se objedini kreativna energija i sloboda izražavanja svih učesnika.

U „Trudbeniku“  je simbolično bilo baš – trudbenički. Brojna dela su stvarana na licu mesta, umetnici su zajedno sa organizatorima zakucavali eksere i kačili svoja dela a posetioci pomagali zaposlenima da prenesu frižidere. Težak štap i kanap, zbog koga uspeh ima još slađi ukus. Trud, ali i simpatična smotanost organizacije (izazvana neiskustvom i i nedostakom sredstava), pokušaji da se to ne vidi i da sve izgleda profesionalnije nego što zaista jeste, mešala se sa velikom kreativnom energijom umetnika i učesnika i rezultovala zadovoljstvom i užitkom posetilaca („koliko je sve ovo dobro organizovano“?), bilo da su u pitanju bili radni dani ili vikend, bleja na ćebencetu na livadi sa kučićima i decom, razgledanje umetničkih dela ili slušanje koncerata, brišući razlike između svih prisutnih. Čak je i oluja u sredu koja je pretila da sve potopi izazvala samo onaj osećaj zajedništva koji ljudi inače osećaju pred prirodnim nepogodama – program se vrlo brzo nastavio.

Opet, nije sve bilo ni toliko „neozbiljno“ kao što na prvi pogled deluje – brojne radionice, tribine i prezentacije dale su događaju posebnu dozu akademskog „šmeka“, koji nije bio ni nalik tipičnim i dosadnim razmatranjima, smatranjima i smaranjima, već naprotiv, konkretan ali vrlo veseo i lepršav.

Niti je Deve9t novi Vudstok, niti srpski „Burning Man“, ali se svakako mogu povući neke paralele. Najvažnija je svakako ona da je u pitanju jedna vrsta komune odnosno kolonije u kojoj „svako može da iskusi tuđe stvaralaštvo ali i da stvori nešto svoje, autentično i lično“. Takođe, nije bilo one klasične razuzdanosti i „partijanja“ uobičajenih za velika muzička okupljanja, mada dobar provod nije izostao, draž je bila u nečem prefinjenijem: u ljubaznosti i solidarnosti koja se međusobno iskazivala na svakom koraku („dve hiljade godina nakon što su izvesnog tipa razapeli na krst samo zato što je rekao da bi bilo divno kada bi ljudi za promenu počeli da se ponašaju fino jedni prema drugima“).

Godinu u kojoj se rodila Dev9tka bi, usled svih okolnosti i činjenice da nikad nije pokušano nešto slično, pre mogli nazvati „nultom“ nego prvom, zbog čega će biti još zanimljivije videti kako će se odvijati njen dalji razvoj. Neminovno će neke stvari „leći“ na svoje mesto, organizacija će prirodnim tokom sazrevanja i sticanja iskustva postati ozbiljnija, ali nema sumnje da će se i u narednim godinama insistirati na karakterističnoj opuštenosti i kulturnim vrednostima koje već sada krase ovaj „habitat“. Ukoliko niste imali tu sreću da prisustvujete makar jednom srećnom junskom danu u staroj ciglani, obavezno to učinite u narednoj godini, opasno „miriše“ na stvaranje istorije. U međuvremenu, slobodno navratite na ovu lokaciju, često se nešto dešava i ima šta da se vidi, motaju se tu neki ljudi koji oplemenjuju ovaj prostor tokom čitave godine.

Moguće je, ispostavilo se - sa malo sredstava, bez mnogo sponzora, fondova, klasičnog marketinga, na jedan gerilski način, ali uz ono najvažnije – pomoć prijatelja. Naravno da bi podrška institucija u narednim godinama bila više nego dobro došla, ali bi možda prava poruka za kraj bila ona sa jedne od tribina o statusu umetnika na Dev9t – samo nemojte odmagati.

Biće dovoljno.